Književnost ne mora uvek da referiše na književnost. Najpoznatiji svetski pisci odavno ističu da je pored pročitane lektire na njih jednako uticala i moderna kultura i da bi bez toga njihovo pisanje bilo ili nemoguće ili potpuno drugačije. To govore i Mišel Uelbek, i Pol Oster, i Don DeLilo, i Džonatan Frenzen, i Viktor Peljevin… Pop kultura, film, strip, muzika – prirodni su resursi koje pisac može legitimno da koristi ne bi li dodao novi nivo značenja svojoj priči ili je učinio bogatijom. I sam se koristim sličnom književnom građom pronalazeći stvari za koje mislim da su interesantne i da bi mi mogle biti korisne za priču. Kad pišem trudim se da stvoreni svet koji će biti što više nalik stvarnom životu, a tako nešto podrazumeva prisustvo i muzike, i filma, i TV serija… Vitalnost književnost se ogleda u mogućnosti da može da apsorbuje uticaje i drugih umetnosti, a da opet ostane književnost. Naravno, podrazumeva se da u svim tim mešanjima i uticajima ona ne sme da izgubi suštinu.
Roman koji je bio u najužem izboru za regionalnu nagradu Meša Selimović, na ovogodišnjim Cum grano salis susretima u Tuzli, Tri slike pobede govori o Srbiji kao o praznom, tranzicijskom svijetu sa jedne, i o zatvoru iz kojeg se mora izbaviti, sa druge strane. Kakvo je to izbavljenje?
Tri slike pobede je egzistencijalistički roman koji govori o drami čoveka da umakne vremenu, istoriji, komplikovanim porodičnim odnosima. Roman počinje tako što glavni junak kao rezervista dolazi na Kosovo usred NATO bombardovanja. Suočen sa blizinom smrti on počinje sa sopstvenim preispitivanjem, počinje da sagledava svoj život iz druge, mnogo realnije perspektive. Shvata da život nije dokolica, sedenje u kafićima, kupovanje i prodavanje markirane garderobe, uviđa svoje lažne i hladne odnose sa roditeljima i devojkom, besperspektivnost posla kojim se bavi. Boravak u ratu je neka vrsta njegovog buđenja, otrežnjenja, i on donosi odluku da ode u inostranstvo čim se rat završi. No, tu priča tek počinje. Po povratku kući susreće se sa mnogo težim problemima no što je zamišljao. Porodica, prijatelji, korupcija i nemoral društva, „prokletstvo“ grada u kojem živi – svi su mu na putu ostvarenja zacrtanog cilja. Vođen željom da se po svaku cenu izbavi iz balkanskog blata on savladava prepreku po prepreku i na kraju postiže svoj cilj. Zadovoljan što je sve uradio po zamisli, 5. oktobra 2000. u Beogradu, na televiziji gleda prenos demonstracija i rušenja starog režima. Čeka da se raščisti gužva sa ulica i uklone barikade sa puteva kako bi krenuo u Amsterdam. Tada prima telefonski poziv koji će sve ono što je postigao okrenuti naglavačke.
Godinama ste pisali poeziju, a zatim ste počeli objavljivati i romane. Koja i kakva iskustva, po Vašem mišljenju, spadaju u poeziju, a koja u prozu. Odnosno, drukčije rečeno, postoje li, danas, teme koje su rezervirane isključivo za jedan ili drugi žanr, ili je ta granica prekoračena?
Egzistencija, ljubav, smrt, prolaznost… najvažnije su književne teme i univerzalne su i za poeziju i za prozu. Sam proces pisanja je suprotan. Poezija je neka vrsta fuzije gde pokušavaš da misao, sliku, atmosferu kažeš kroz stih-dva, dok je proza – fisija. Da bi rekao čitaocu ono što želiš moraš da razložiš stvari – postaviš scenu, dočaraš atmosferu, smisliš dobar dijalog. Ima mnogo više fizičkog rada na tehničkim detaljima, ali prostor delovanja je neuporedivo veći. To je bio razlog zbog čega sam i počeo da pišem prozu. Nosio sam u sebi mnogo priča koje nisu mogle da se izraze kroz poeziju. Bio mi je potreban roman. Napisao sam tri romana o ljudima sa margine, o običnim „malim“ ljudima koji su u Srbiji s kraja devedesetih samo želeli da žive kao „sav normalan svet“. I sam pripadam sloju ljudi koji su životne stavove zasnovali u sedamdesetim i osamdesetim kada se kosmopolitizam i poverenje u civilizaciju naprosto podrazumevalo, kada nije bilo važno ko je koje nacionalnosti, vere, boje kože. Devedesete su pokazale da su to bila naivna verovanja i da smo svi koji smo tako mislili bili u manjini. Kroz romane sam želeo da još jednom prođem kroz to vreme, da shvatim zašto se sve to tako desilo, gde su bile naše slabosti, da li je to bila naša balkanska sudbina ili smo bili prenaivni jer smo verovali u neke tada osvojene društvene vrednosti, zašto nismo dobro poznavali svoje rođake, komšije, prijatelje…
Sami tvrdite da su politika i veliki događaji samo kulise, samo pozadina za neke osobne doživljaje, i male ljudske priče. Kakav je odnos velikih povijesnih datuma (ili onih koji su to trebali biti) prema životu čovjeka, i kakvu ulogu igraju u vašoj književnosti?
Trilogija je koncipirana tako da su u centru pažnje životi trojice najboljih prijatelja, dok su istorijski događaji u Srbiji s kraja devedesetih samo scenografija na bini na kojoj pratimo njihove životne drame. Dakle, to nisu politički niti istorijski romani već ispovesti trojice tridesetogodišnjaka koji su uprkos vremenu i istoriji tvrdoglavo pokušavali da žive „po svome“. Prelomni događaji novije srpske istorije su mi poslužili pre svega kao važne motivacijske tačke, granične situacije koje junacima određuju dalju sudbinu. Oni su čvorišta od kojih njihovi životi kreću u potpuno neočekivanim, uglavnom neželjenim pravcima. Priča o usponima i padovima trojice gradskih momaka, njihova borba da se snađu i prežive u jednom zlom vremenu posveta je svima onima koji su devedesetih bili u manjini, koji su se iselili iz Srbije ili postali društveno marginalizovani zahvaljujući svom kosmopolitizmu.
Šta za Vas znači književnost u tranziciji?
Bavljenje književnošću uvek ima isto značenje: pokušaj da se razume svet. To pokreće pisca bilo gde da živi. Kao i društvo, i književnost je danas u tranziciji. Grozničava potraga za novom književnom paradigmom koju bi svi prihvatili i stavili je posle modernizma i postmodernizma – naprosto nema. Svet književnosti se raspršio u svim pravcima, nove tehnike pisanja su preplavile tržište, sve je dozvoljeno u borbi za dobrom pričom, svaki novi čitalac je dragocen. Bolja prohodnost teksta, dobri dijalozi, savremeniji tretman tema, nešto su što se u današnjoj književnosti naprosto podrazumeva… Sa druge strane, u značajnom delu književnog estabišmenta i dalje postoje otpori da se književnost provetri duhom vremena. Teško se prihvataju novine, romantičarski zanos 19. veka i dalje je prisutan u shvatanju književnosti, i dalje se prećutno favorizuje ljubav prema tradiciji, jeziku ili istoriji. Nemam ništa protiv te ljubavi. Prirodno je da pisac voli svoju zemlju, istoriju, jezik, ali to nije književni kriterijum. Dokle god književnost ne bude hrabrija i otvorenija, biće nalik društvu u kojem živimo, dakle, na obodu Evrope, skrajnuta, u zaostatku za svetom.
