Kafić Joy u Dušanovoj ulici u Nišu bio je labudova pesma zlatnih osamdesetih, priča bivši vlasnik Jovan Mandić, i omiljeno mesto mladih Nišlija, ali i jugoslovenskih muzičara koji su dolazili u grad. Zatvoren je uz svirku grupe Leb i sol u Dušanovoj, pre 30 godina, i tako otišao u legendu.
Počeo je u proleće 1982, kao jedan od prvih kafića u Nišu. U crveno-crnom ambijentu, otvorili su ga kao ortaci i prijatelji Jovan Mandić i Ljuba Bojović. Mandić priča da je Joy dobio ime po diskoteci u Palma de Majorci, koju je video na letovanju, pa je hteo “da svet dovede u Niš”.
A otpočetka, kaže Mandić, kafić se odlikovao inovacijama – prva neonska reklama u gradu, dozeri i kafemat iz Italije, prvi espreso, tostevi, ozvučenje od 200 vati, muzika sa cd plejera, puno rokenrola i gradskog “šmeka”. Niš se tada iz Hipi doline preselio u Joy.
Kako je lokal primao samo 150 gostiju, Mandić svedoči da su Nišlije izlazile petkom i subotom i ispred Joy-a, blokirajući Dušanovu. Ipak, nije samo mladim Nišlijama Joy bio omiljeno mesto za izlazak, već i svim jugoslovenskim rok – muzičarima osamdesetih koji su dolazili u Niš.
Joy je bio zbirno mesto za sve muzičare koji su svirali u Nišu. Dolazili su Idoli, Prljavo kazalište, Parni valjak, Aerodrom, Psihomodo pop, Balašević…Znalo se, pre ili posle svirke – Joy. Kako je radno vreme bilo do 22 ili 23 sata, posle toga su se iza zavesa održavale “zabranjene” žurke, uz slavne muzičare i one koji su se zadesili na fajrontu – priča Mandić.
Ugostiteljska legenda Niša Jovan Mandić (otac Milan držao Amerikanca, majka čuvena gazdarica „Keva“ iz Amerikanca o kojoj je pisao i Kapor, a Jovan je držao devedesetih “Amerikanac 2” u Jeronimovoj) navodi zanimljivost da u Joy-u nije bilo piva jer je tada to bilo “piće alkoholičara”, pa se najviše pila štok-kola i rum-kola.
Šta je Joy bio Nišu?
Ovaj kafić vremenom je postao urbana legenda grada, amblem niških osamdesetih, svedok vremena koje je nestalo. Proslavljeni niški pisac i pesnik Zvonko Karanović pisao je da je Joy bio planeta za sebe – mesto aure dobrog raspoloženja i dobrih vibracija, kao i da je bio lokal koji je spojio elitizam i populizam.
Joy nas je u tim ranim osamdesetim bar za jednu deceniju povukao napred, bliže neonu i svetlima, bliže civilizaciji koja se zahuktavala u električnu eru. Možda posetioci Joy-a, a bila je to u početku relativno stalna postavka, nisu ni bili svesni te jake kosmopolitske veze prostora i njih samih sa svetom. U to romantično vreme, kada su se ljudi družili na osnovu zajedničkih interesovanja i sličnih pogleda, sve se činilo lakim i mogućim – pisao je Karanović.
Život u ritmu muzike za ples, vreme Filma i Idola, navodi Karanović, i te kako se reflektovalo kroz Joy.
To bezbedno vreme, sa mnogo manje kriminala, a sa mnogo više para, vreme havajskih košulja, šarene garderobe, devojaka na tomos motorićima, prvih šanera, redovnih odlazaka za Trst, činili su jednu specifičnu atmosferu Joy-a kao mesta koje je jednostavno bilo IN – objašnjava Karanović.
Zato Joy i dalje egzistira kao lozinka u usmenoj gradskoj priči, kako piše Karanović, kao simbol jednog vremena, mnogo bezbrižnijeg i romantičnijeg, kao lozinka onih koji su imali sreću da ugrabe neko parče “zlathih osamdesetih”.
Foto: Južne Vesti / DM Car
