Od 2007. godine, kad formalno počinju da rade kao projektni i dizajnerski biro, doprinose unapređenju i širenju ovih disciplina i u gradovima južnije od Beograda, i tako utiču na svest da se važna ostvarenja iz oblasti dizajna i arhitekture ne dešavaju isključivo u velikim centrima.
Njihov opus, realizovani projekti, iskustvo i višegodišnji rad svedoče o promišljenoj koncepciji rada Studija, njihovim umešnim strategijama, ali i o istrajnosti, želji, entuzijazmu, kao i o tome da i pored svih izazova koje bavljenje ovim disciplinama nosi u ovo vreme, posebno u sredinama južnije od Beograda, pokazuju da su u mnogim segmentima čak i na čelu igre.
Kao KontraStudio, šta je bilo prvo zbog čega ste osetili potrebu da morate da kontrirate?
Zoran Nikolić: Mi smo već na studijama, tokom ’98. i ‘99 počeli s kreativnim radom, kao reakcijom na aktuelnu situaciju, tako da radimo zajedno od studentskih dana. Na studijama nije postojala stimulativna atmosfera, komentari profesora i kolega bili su šturi i nije bilo te pokretačke energije. Uostalom, to je bilo to vreme bunta i osećaja da je sve moguće.Miroljub Stanković: U tom početnom, neformalnom periodu, bili smo KontraGrupa, kao „kontra“ svemu što se u tom trenutku percipiralo kao „normalno“, što naravno nije bilo, da bismo sami ostali normalni.
Tada su nam bile vrlo važne informacije o dešavanjima iz ovih oblasti, kao parametri aktuelne produkcije, koje su pružale manifestacije poput Grifona. U tim pregledima ostvarenja nikada nismo videli navedene autore južnije od Beograda. Tek u poslednje vreme smo naišli na primer na radove autora iz Kragujevca. Iako je to bilo zabrinjavajuće, bili smo zadovoljni što smo i mi uvršteni u tu selekciju. U međuvremenu smo se i mi „preformulisali“, a i sredina se promenila, edukovala, te je potreba za našim radom počela da se javlja sve više.
Koji su izazovi rada arhitektonskog i dizajnerskog Studija u mestu van „zvaničnih centara“?
Zoran Nikolić: Često citiram rečenicu na koju sam naišao u jednoj knjizi Pedra Almodovara. Parafraziraću, naravno, ali on kaže – Ako hoćete da postanete reditelj, prvi korak koji treba da preduzmete jeste da saznate koji je glavni grad vaše države. Drugi korak je da se odmah preselite u njega! Dakle, ta dilema je prisutna. Jer bavljenje arhitekturom, dizajnom, primenjenom umetnošću teško je i u glavnom gradu, a posebno u manjim sredinama. Iako u doba ovakvog tehnološkog napretka ne bi trebalo da je tako, ipak jeste. Tako da se od početka pitamo se da li je Pedro Almodovar, ipak, bio u pravu. Miroljub Stanković: Ako mi ne bismo verovali u to, bili bismo na pogrešnom putu. Imamo devizu – Dok si tu gde jesi, daj to što jesi. Radimo u ovoj sredini i tu dajemo svoj maksimum, kao što bismo i u nekoj drugoj sredini. Stalno čujemo kako neko plače za Parizom ili Njujorkom. Ali mi živimo i radimo u Srbiji, u Nišu, daj tu da damo svoj maksimum i unapredimo situaciju koliko možemo.
Da li možete reći okviran broj realizovanih projekata?
Miroljub Stanković: Ne računajući razrade, već samo realizovane projekte, u domenu arhitekture u poslednjih nekoliko godina imamo oko dvadesetak enterijera, sedam-osam porodičnih kuća, pet stambenih zgrada, više od 40 veoma složenih dizajnerskih projekata.
Rekli ste da se stav zajednice postepeno menja u odnosu na vaš rad?
Zoran Nikolić: To je pitanje izgradnje vrednosti u društvu, i to je proces koji traje. Društvene teme nas veoma pogađaju. Na primer, gledao sam pre neki dan program na jednoj inostranoj televiziji, dvojica dečaka kako razgovaraju, gde jedan od njih zapanjeno govori drugom o nekim ljudima koji ne recikliraju. „Ali zamisli, oni ne recikliraju!“, kao najnezamisliviju stvar na svetu.Potrebno je vreme i koordinirani napori da se izgrade neke vrednosti, da bi se promenila društvena svest o važnosti bilo čega, tako da, svakako, treba da postoje i određene društvene i ekonomske okolnosti da bi i biroi i studiji van Beograda mogli da dobiju šansu.
Miroljub Stanković: Ali mi moramo to da menjamo i da nastojimo da našim radom promenimo tu situaciju. Ne možemo to očekivati od institucija, koje su inertne i trome, već od samih aktera koji učestvuju na sceni. Uz to, mi imamo samo ovo vreme i jedino njega možemo da iskoristimo da kažemo i uradimo šta želimo.
S obzirom na značajan opus, da li se klijenti začude kad vide da je to mali studio?
Miroljub Stanković: Da, srećni smo što smo našli efikasnu organizacionu jedinicu, s nama već nekoliko godina radi i Marta Nikolić, kao i još par dobrih saradnika, iako vidimo da klijenti, posebno kako ulazimo u sve veće i finansijski obimnije poslove, zapravo žele da pregovaraju s menadžmentom, očekujući neku glomaznu organizaciju. Profit nam nije isključivi cilj, nastupamo i delujemo kao partneri koji ulaze u partnerski odnos s klijentom.
Podsetili ste da je Radomir Vuković, ceneći dizajnerske radove i van Beograda, skretao pažnju da je deset puta više snage i vremena potrebno da se uradi kvalitetan plakat u koloru u gradu u unutrašnjosti nego u Beogradu.
Zoran Nikolić: Sigurno je potreban mnogo veći napor da bi se uradili ovakvi projekti u Nišu, nego u Beogradu. Ali smatramo da je upravo odgovornost na Beogradu da povuče male gradove i da ih stavi u kontekst, da ih stavi u priču, a ne – Šta to beše Vranje? Šta to behu Niš ili Subotica? Ti si odgovaran, ti si u epicentru i odgovaran si da pokreneš kreativne potencijale i drugih sredina.
S druge strane, ovo je trenutak kad Niš ima priliku da pokaže svoj pun kreativni potencijal, povodom velikog jubileja, proslave Milanskog edikta.
Miroljub Stanković: Institucije prepoznaju samo institucije, a ne prepoznaju nezavisni kreativni sektor i pojedince kao dragocene partnere. Ne smatraju da oni treba da privuku sav taj kreativni kapital, već očekuju da se njima prilazi. U Nišu postoje odseci Muzičke, Likovne i Primenjene umetnosti u okviru Fakulteta umetnosti, Arhitektonski fakultet, postoji Srednja umetnička škola koja je bila najpoznatija i najbolja još u Jugoslaviji, institucije koje treba da edukuju kreativce-pojedince, koji će biti nosioci svih ovih kreativnih disciplina. A obično se sve okončava poslovnim dogovorima zasnovanim na poznanstvima. Zabrinjava to što stručna javnost nije dovoljno glasna da pokaže svoj stav povodom toga.
Koji su onda glavni motivi u radu?
Zoran Nikolić: Nama je najveća stvar što rasterećeni idemo na posao, što je za nas posao, zaista, zadovoljstvo. Ne želimo da budemo otuđeni od svog rada, već da se dobro osećamo na radnom mestu. Ne delimo život na posao i slobodno vreme, tako da činjenica da idemo na posao, a da nemamo osećaj da radimo u fabrici, je neprocenjiv.
Miroljub Stanković: Istovremeno, u poslednje vreme smo uradili dosta javnih arhitektonskih i dizajnerskih radova. I to je već oblik nagrade, što možeš da prepoznaš svoje radove, svoje objekte, u raznim domenima u svom gradu. Danas, zaista, samo pojedinci rade ono što vole i što ih ispunjava i realizuje njihove realne profesionalne i životne kapacitete, i srećni smo što smo i mi u toj situaciji.
Preuzeto od: City Magazine
