U pesmi Glas Ničim Izazvan postavlja pitanje – Zar nije muzika sve što nam treba? Pa, momci, kako da vam kažem, ali i tekst je jako važan. Ah, da, imaju i sjajne tekstove. Ok, publici je bitno i kako bend izgleda, čisto radi kompletnog utiska. I to polje je štiklirano. Dođavola, ko su ovi momci? I devojka?
Nakon sto godina rada na radiju mislim da mogu da budem poprilično objektivna. I iskreno, ne sećam se kada me je neko oduševio baš na svim gorepomenutim poljima. Piskaralo u meni prvo primeti tekst, ako to nije kako treba, ništa drugo ne može biti dovoljno dobro. A još kada je tu muzika, onda prava, instrumenti, ne kompjuteri, začinjeno tako dobrim i jakim muškim glasovima, mislim da nemamo više o čemu da pričamo. Zapravo, imamo, i to mnogo, ali neko se i ne slaže sa mnom. Ja smatram da je sve savršeno uklopljeno, da ne postoji nijedan ton koji je višak, da je sve skockano.
Bojan Gluvajić, pevač i gitarista: Ja mislim da se nijedan muzičar nakon odrađenog albuma ne bi složio sa tobom. Posle svakog albuma neko misli „jao, ovo je moglo bolje“, ali verovatno ljudi koji vole tu muziku vide to kao savršeno. Tako i ja, kada slušam neke albume bendova koje volim, meni je to čista perfekcija. A tog nekog muzičara da pitaš, Nick Cave-a da pitaš, on bi rekao „Ovo sam mogao bolje.“
Ok, možda i može bolje. Ali već sada bolje od mene kažu kako se ja sama osećam, opišu sve ono što bih ja rekla, kada bih mogla i umela. Jako je jednostavno pronaći se u njihovim pesmama. Pokušavam da otkrijem princip, ko zna, možda i ovom piskaralu taj trik pomogne. Ili trika uopšte i nema. Budi ono što jesi, pričaj o onome šta poznaješ, podeli emocije. I iste te emocije onda izađu i iz mene. Poželim da odem Bilo gde, da ispevam pesmu O tebi, da viknem da Niko nije kriv, al’ je neko zaje…
Bojan: Ja bih želeo da zvučim skromno, ali, evo kada čujem tebe, da ti kažeš da to iz tebe izvlačim, meni je to dovoljno. Ali iskreno, eto ako jedna osoba postoji koja to kapira, to je već dovoljna pozitivna ocena našeg rada. A na svu sreću nisi jedina, baš često dobijamo komentare tog tipa, ova pesma – to je moja pesma, to je tačno za mene… Kao što mi tražimo podršku u tome što radimo tako i ljudi traže podršku u nekim svojim osećanjima. Ako je neko ostavljen, zaljubljen, želi da putuje, ne znam šta, on želi sa nekim da podeli ta osećanja, takva smo mi bića. I onda su neki ljudi tu podršku našli u našim pesmama i mislim da je to super, i mi ćemo nastaviti tako da radimo i da tako pišemo i verujem da će biti još ljudi koji će to da osete.
Ne znam. Ja sve imam utisak da je mnogo potrebno da bi se sve kockice u Univerzumu spojile da bi na kraju do nečega došlo. Ili je jednostavno neko rođen pod srećnom zvezdom.
Bojan: Sreća koju smo mi imali u ovom našem nastajanju se graniči sa nemogućim, stvarno. Koga god smo pitali za saradnju, sve je prolazilo. Srđan Dunkić, jedan od najboljih srpskih bubnjara, koji, zadesilo se, živi preko puta mene. „Ej, komšo, hoćeš da nam gostuješ na albumu, oću, džabe“, i upoznaš takvog čoveka koji je sjajan. Gabor Bunford, saksofonista koji svira sa Balaševićem i Georgievim, slučajno smo se našli na kafi, on čuo pesmu O tebi i pita nas da li želimo da nam gostuje na nekoj pesmi, kakva čast, jedan muzičar tog kalibra!I saradnja sa Đanijem Pervanom, Brankom Petrić… U jednom od prvih spotova totalno nepoznatog benda, ona pristaje da radi sa nama. Samo se nadam da ćemo mi jednog dana biti u prilici nekome da pružimo toliko podrške koliko su ti ljudi pružili nama, eto, ja bih onda bio srećan.
Stvaralački proces je čudo. Izbaciš sve te emocije iz sebe i one počnu da žive neki svoj život, sa nekim drugim ljudima, ma kao najrođeniji da mi je otišao. Kako da se čovek ne oseća prazno… Uložiš čitavog sebe i onda to ode i više kao da nije tvoje…
Boris Bakalov, pevač: Mislim da je to pričao pevač benda Kings Leon, kada imaš neke ideje, to je kao da imaš zgradu u glavi i u njoj stanare. I onda jedva čekaš da iseliš tog stanara da bi ti došao novi. Bukvalno je to tako, ti imaš neke ideje i kada napraviš tu jednu pesmu ti je izbaciš i na to mesto uleti neka nova ideja. U stvari,jedva čekaš da je izbaciš, ne da se osećaš prazno, nego da oslobodiš prostor za nešto drugo što treba da dođe.
Bojan: Stalno ti se u glavi petljaju tri, četiri pesme…
Boris: Za jednu imaš muziku, za drugu po par stihova od kojih misliš da bi nešto moglo da bude. I onda, dok se ne rešiš toga, ti ne možeš dalje, jako teško dolazi neka četvrta ideja. To je taj stvaralački proces.
I stvara se. I sećanja se pakuju u pesme, zato i postoji ta iskrenost koja povezuje njih i publiku. Ali evo, ja mnogo pričam, a još više ne smem da kažem, iskrenost može da bude opasna, ko se boji emocija još?
Bojan: Mene je strah, iskreno.
Boris:Pa mene nije, zato što u suštini ako ja volim ili ako sam voleo nekog, ništa se to ne razlikuje od tog nekog koji voli nekog ili je izgubio nekog ili … Svi imamo iste emocije, samo što ja uzmem to da napišem i izađe pesma iz toga. I zato se i ti prepoznaješ u tome. Ja lično izvlačim samu emociju, taj trenutak izvlačim, ne vezujem to za neku osobu. Ima par tih nekih stepenika do stvaranja pesme. Ta neka emocija, da li sam ja bio srećan ili tužan, izvlačim je i od nje pravim tekst ili pesmu. Tu esenciju. Sad ja da pevam o nekoj Mirjani, retko ko će da se nađe osim ako nisu baš imali devojku ili ženu koja se tako zove, ali ako pevam O tebi, svako ima nekoga kome bi rekao ja o tebi hoću da napišem pesmu, ta emocija je iskrena i nije isfolirana. Toliko pesnika i pevača je iznosilo svoja osećanja i ništa im nije bilo, mislim da neće ni nama ništa specijalno da se dogodi, tako da zbog toga nemam straha.
Nema straha, ali muzike ima i to mnogo. Tek se objavi jedan album, a mi već znamo gotovo sve pesme i sa drugog. Da, muzika je sve što nam treba. A šta kada nam zatreba nešto drugo, kada jednog dana dođe onaj život, sa decom, sa obavezama, sa tim nekim realnim, svakodnevnim problemima, šta onda?
Bojan: To je dobro pitanje. Ali ono na koje nemam odgovor.
Boris: Ako nešto ne znam, ja pogledam kako ide drugim ljudima. Kao što sam rekao, nije se ni Balaševiću desilo ko zna šta kada se oženio i kada je dobio decu, čovek je nastavio da stvara… U suštini, tu će samo da se dese neke nove situacije koje će te možda opet inspirisati na stvaranje, bez obzira na to što dobijaš neke nove obaveze, i kada dođu deca i kada dođe sve to, msilim da je samo potrebna dobra organizacija svog života da možeš da nastaviš da radiš to što si radio, i da ne dozvoliš da te to pojede. Naravno, možeš da dozvoliš bilo šta, ali mislim da toliko volimo bavljenje muzikom da, kada bi se to desilo, da bi i te neke osobe, žena, deca, osećali to nezadovoljstvo i taj gubitak kada bi mi prekinuli da se bavimo muzikom, zbog nekog života, pod navodnicima
Bojan: To ne može da se desi, nećemo da se lažemo, to ne može da se desi, jer bez toga kao da nisi živ. Muzika je opasna infekcija, jednom kada je dobiješ to je u krvi i umetnici znaju o čemu mi pričamo, to je nešto što je neodvojivi deo tebe. Svaki trenutak je stvaranje, ti 24 časa, i u snu stvaraš, nekada odlutaš u razgovor i nešto te pokrene na neku stranu i možda se iz toga izrodi nešto i bukvalno stalno treba biti otvoren za stvaranje i bez toga sigurno nas dvojica, i ostatak benda, ne možemo da funkcionišemo.
I kao što rekoh, stvaraju, sve u šesnaest.
Bojan: Mi uvek imamo planova. Poslednje tri godine od kada radimo uvek smo u nekim planovima i nekim rokovima, onima koje sami sebi zacrtamo, pa tako i za taj drugi album. Mi smo već zapravo krenuli da ga snimamo, što je retkost. Tebi u aprilu izađe album, a ti si u julu već u studiju i snimaš drugi. Ali tu je negde tajna našeg uspeha, što se ne štedimo, i kada god uhvatimo slobodnog prostora mi krenemo da radimo neke nove stvari. U toku ove godine ja verujem da izlazi novi. Te pesme su se skupljale, mi već imamo pesme i za treći album, tako da nema brige…
Boris: To su oni stanari, dok ne izađu napolje nećemo se smiriti.
Nećemo se ni mi smiriti dokle god Ničim Izazvan postoji, đuskaćemo na koncertima, pevaćemo pesme u glas i dokle god je iskrena emocija tu, i publika će biti tu.
Razgovarala: Jelena Đorđević
Slikao: Saša Đorđević