13. jul 2012. godine, „Katastar“ grada Niša, 11:45, kancelarija pored šaltera. Tri gospođe oko stočića, pokrivljene krkaju salamu (kockasta ona, možda mortadela ili tako nešto slično), jogurt u čaši, A4 formati papira (više komada) kao stolnjak.
– Dobar dan. Izvivovoitiite?
– Ja se izvinjavam što Vas prekidam u doručku samo da pitam nešto?
– Vidiš valjda da jedemo?! – Proguta nekako ono što je imala u ustima i oslobodi se Bogom dan jezik nekako – Pitaj!
– Da li kod Vas treba da uzmem broj parcele za uknjiženje stana?
– Da, da. Kod nas. Samo „ako možeš“ (kao da imam izbora) da sečekaš da pojedemo
– Naravno. Nije problem. Da dođem za 10-15ak minuta?
– Da, da
Ja tako ispred, na 30 i kusur stepeni, čekam. Bar da pušim pa da imam šta da radim.
Ovako čekam.
12:05. Ista lokacija. Razmišljam. Ako je meni dovoljno 15 minuta vremena sa ovih (zgodnih 80ak kilograma) da završim obrok sigurno je i njima. Vraćam se u kancelariju.
Na vratima (možda na istom onom A4 papiru od malopre) ispisano.
„Zbog vrućine radimo samo do 12 časova“
???
Pa se nešto razmišljam?! Sada sigurno sede još uvek u kancelariji, jer bi morale da prođu pored mene da su krenule napolje, i sigurno onako uz po koji podrig se možda prisećaju slučaja od pre 10 minuta i kako su na fin i kulturan način, odjebale još jednog kojem sigurno nije vrućina i sigurno i on radi skraćeno i sigurno mu nije BAŠ toliko potrebno to po šta je došao?
Odakle uopšte njima pravo da ne rade kada je vrućina dok napolju (bar kod moje zgrade na primer) 3 „grešnika“ seku asfalt i postavljaju vodovod/kanalizaciju na 30 i plus stepeni?
No… Uknjiženje jednog piva u kafeu „Truba“ kod Ivče donekle je rešilo problem.
Bar sam negde „uknjižen“.
