Velibor Petković | JEBAVAC PRED SUDOM

Pametna žena zna, da ako njen muškarac ne može, koliko god se trudio, da je napumpa, tu su lekovite vode, za kupke i za piće. Ne bih je ništa pitao, s kim je bila u sobi, odakle su drugi gosti, kakvi su konobari i kuvari, baš ništa. Nisam ni ja tolika budala! Ali ovde, u prokletom Štutgartu, šta sam drugo mogao da uradim, nego da zamolim komšiju za uslugu. Nije to smešno, nimalo, žena i ja smo mnoge noći proveli plačući, a onda zorom na arbajt. Badava što sam mlad, nisam ni tridesetu napunio, na građevini nekoliko puta umalo nisam pao sa skele od umora i tuge. Jedno vreme sam se čak nosio mišlju da se stvarno zanesem i poletim dole, kao slučajno. Šta će mi život, za koga dirinčim, ako sve to nemam kome da ostavim? Pet godina braka, hej – pet godina i ništa! Svaku noć, sem kad ženi dođu oni dani, pokušavaj ovako, pa onako, ja odozgo, odozdo, sa strane, pa po nekoj knjizi, sramota me i da pričam kako i šta smo radili, i opet moja Milena ne ostade trudna. A drugi, samo ga metnu i eto je beba! Još kukaju, nisu planirali, pa trk na abortus ili dete u dom. Nema pravde, ni u čemu, pa ni u jebanju. Em mi doktori uzeše pare i rekoše da sam sterilan, em platih komšiji dve hiljade evra, pa upropastih i sebe i njega. Dobro, i žene, ali one će da se snađu, vidre su to. A nas dvojica se povlačimo po sudu, neće skot da mi vrati pare. Kaže, ja sam to pošteno odradio! Dao sam sve od sebe, tako nisam jebao ni rođenu ženu! Skot, bolje da sam platio nekog Grka ili Turčina, a ne našeg Srbendu, zinulo mu dupe za pare.

Milena:
– Da se razumemo, ja sam od početka bila protiv toga! Nemamo decu, pa šta, nismo ni prvi, ni jedini. Nije da ja nisam mogla da se snađem, ovde u kuhinji gde radim ili preko leta, kad idemo na odmor u Srbiju, ali nisam htela. Računam, bolje je da usvojimo neko siroče, kad mogu one filmske zvezde, pa možemo i mi. Sevap je! Ali ovaj moj Dragan zapeo da ga sam napravi, pa Bog! Toliko me izmučio, svaki dan i svaku noć, ogadio mi se muški rod. Pa kad mu rekoše nemački doktori da je jalov, tek tu malo danuh dušom i odmorih telo. Jedno vreme sam sama sebi bila gadna, šta sve nismo po celu noć radili. Još kad se ovom mom desi da ne može, a hoće, e to su bile muke, ko porno igre bez granica, neću o tome ni da pričam. „Usta puna snjega“, što kaže komšija Goran, on ti je naš čovek, ali iz Bosne, crko dabogda! Njih ti se dvojica dogovoriše, uz prokletu rakiju, za tu veštačku oplodnju, a ja umalo da presvisnem. Posle ispade da je to mnogo skupo i nesigurno, pa Svjetlana u šali predloži da to radimo kod kuće, u njihovom stanu. A ove dve budale, moja i njena, odmah prihvatiše. Jebali bi se za evro, prokleti bili, u šta me uvališe. Na sudu se svi smeju kad krenemo da im pričamo šta smo zamislili i kako smo to radili. A niko ne popušta, ni moj Dragan, ni komšija Goran, seme im se zatrlo!

Goran:
– Ono, ja jesam Bosančeros, budaletina s alatkom ko iz vica, ali niko ne konta da je meni najteže! Mene je, ljudi, zadesila elementarna tragedija, baš prava! U najboljim sam godinama, tek sam uzeo trideset petu, imam dva zlatna djeteta, sina i curicu, lijepu ženu i sad, najednom, sve je dim i magla! A zašto? Jer sam dobar kao kruh i ne umijem da čovjeka odbijem, ma šta me molio. Često smo Dragan i ja rakijali, jal kod mene, jal kod njega, uveče uz kakav fudbal. Dobro, bilo je i pive, kad je baš vruće, a i Svjetlana mi je iz marketa donosila stalno razne sorte, kad je nekakva akcija, pa je jeftino. Ona radi za kasom i ne voli kad se stan usmrdi na šljivu i lozu, kaže da smo u kulturnoj Švapskoj i da treba da pijemo što i oni. Ali, to sad nije ni važno, nego ono prvo: Dragan me na koljenima, njegovim naravno, molio da mu spavam sa ženom. Ja mislio, napila se budala, a on stvarno. Vadi neki papir iz bolnice, plače da je jalov, daje mi dvije hiljade evra da mu učinim. Kaže, uzmeš epruvetu, napuniš je, doktori obave oplodnju i niko ništa ne zna. Milena se krsti i psuje, a ova moja dobacuje: – Šta ako ne ukreše iz prve, morate to detaljno razraditi! Jeftinije je to na starinski način, put pod noge, pa kroz noge. Put ljubavi često vodi između koljena, kaže da je reko neki Lao Ce, ko biva Kinez.

I tako ti mi napravimo plan i sve na papir metnemo, pa se još i potpišemo. Pravi ugovor! Neću da sutra ispadne kako sam ja to od svoga ćeifa handrio, onako iz meraka. U narednih šest mjeseci, tri puta sedmično, Milena i ja ćemo raditi na oplodnji u njihovom stanu. Tako smo napisali, glupo je na papir staviti riječ „jebanje“. A njihov stan, to je zbog moje djece. Dobro, Svjetlanine! Ne mogu još da se odviknem od tog „moje“. Znači, tri puta sedmično, za šest mjeseci, s pauzom kad joj dođe „tetka“. Tako kod nas zovu menstruaciju. Sve sam zapisivao, nabrojao sam 72 jebanja. Dobro, znam, pokušaja oplodnje. Ali ništa, nije bilo rezultata. Jesam li ja za to kriv? Dao sam sve od sebe, Milena mi je svjedok, da sam tako navaljivo na moju Svjetlanu, možda bismo još bili zajedno, bez obzira na sve. Dobro, možda i ne bi, ali bi me barem po tome pamtila.

I sad, poslije svega, Dragan bi da mu vratim pare. Koje crne evre, sve sam to potrošio na djecu, da ih ljudski obučem i pošaljem u te škole u prirodi, ko da je njima iz Bosne stalo do nekakve prirode. Nema para, kaputt! A nema ni mene, osim kao tužene stranke na sudu. Jebeno tužne, pretužne!

Svjetlana:
– Sjeba nas jebanje! A sebe najviše krivim. Kad je Dragan, onako blesav, zapeo da ima djecu kao što su moja, ja se izlanuh i predložih da Milena legne pod mog Gorana. Otkud sam mogla znati da su sve troje teške budale. Pristade Dragan, pa i Goran – a što ne bi, ali i Milena se poslije nekoliko dana popišmani i odluči da proba. Da se napravim ljubomorna, kasno je, sama sam to predložila. Još sam se zajebavala da je glupo da mu šeta ćunu u epruvetu, gledajući u Mileninu sliku. Bolje pravo u original! Al nisam ni slutila da ih je život u Njemačkoj toliko pokvario, da će još i plan da prave i ugovor da potpisuju. Doduše, Goran nije baš ispunio plan do daske zbog Mileninih „crvenih dana“, ali je 72 solidan broj, ako mu se uračuna i rad kod kuće, ubacio je stotku za pola godine, efikasan strijelac ko nikad! I taman kad sam pomislila da je šegi došao kraj, Dragan se zabrinuo što mu žena i dalje nije trudna, pa je poslao ovog mog mulca kod onog svog doktora za sterilitet. Sekira se čovjek za ženinog jebača, ima li to igdje u svijetu? Joj, jadna li sam, tu ispade da je i Goran sterilan, jalova ga majka rodila! Iskreno, znala sam da jedno dijete sigurno nije njegovo, ali za ovo drugo samo sam sumnjala. Sin je od onog finog gospodina što tako nježno izgovara moje ime: „Svjeeetlaaanaaa! (Ko da je odrasto pod mostarskim kišama.) A kći, pa šanse su bile pola-pola da je od mog šefa hipermarketa ili Goranovo. Kad ono, Srbi jebači, ali bez municije!

I šta sad, ljudi-miševi? Dragan tuži Gorana da mu vrati dvije hiljade evra, a Goran traži razvod na moju štetu. Samo još fali da Milena traži odštetu za pretrpljenu duševnu bol, što je uzalud jebana, gajeći lažnu nadu u preporod braka! Al nek ide sve u majčinu, najgore mi je što djeca plaču, jer ih zezaju u školi. Bili smo na svim njemačkim televizijama, a i po novinama. Ne znam, ne slušam radio, samo se bojim da ovo naše ne objave mediji u Srbiji i Republici Srpskoj, onda nam stvarno nema ni povratka, ni života.

Velibor Velja Petković
www.pressing-magazine.com