Nedelje drugačije od drugih
Oduvek sam mrzeo nedelju. Kakvo god da je vreme i koliko god nemao obaveza njena sumornost me je uvek obarala. Što u psihičkom smislu što u bukvalnom.
Nekada bi se poklopila oba pa bih ceo dan proveo ležeći na podu sobe pušeći cigaretu za cigaretom poput jebenog emosa. Možda je sve to zbog mamurnih posledica subotnjih večeri mada ne verujem. Uvek sam bio ubedjen da je to zbog tog ukletog dana i strpljivo čekao ponedeljak kada ćemo se ostatak sveta i ja ukolotečiti u nove probleme.
No neke nedelje su drugačije od drugih. To su one koje prodju neopaženo. One koje neki dogadjaj baci u drugi plan daleko iza sebe tako da niste ni svesni da ste pobedili to zlo od dana. Te nedelje nisu česte ali ovo bi mogla da bude jedna od njih. Sa njom je vizuelno sve bilo u redu. Nisu letele svinje, nisu napadali skakavci, niti se iz Timoka izdigao cunami na kom su surfovala četiri jahača apokalipse. Stajao sam na ulici ispred svoje kuće i gledao uz pustu ulicu. Dok sam čekao Lemija razmišljao sam o komšiluku. Koliko je to lud kraj…bukvalno. Neki su čak to imali i napismeno. Odrastati tu je bila priča za sebe. Sada samo ponekad svratim da obidjem moje kada imam vremena. Ovog puta me je još par stvari nateralo u domovinu. Jedna od njih je nešto što se u ovoj zemlji prečesto dešavalo. Konkurs za novog predvodnika vrzinog kola koji će umesto bele maramice preuzeti trobojku i raspaliti nogama po ljudskim telima. Tender za najsposobnijeg lopova koji neće krasti sve već samo deo da ga ne bi požarom isterali iz rezidencije. Upravo to. Gradjanska dužnost svakog Srbina-izbori. Zbog efikasne administracije i birokrata koji rade efikasno ko japanci (al oni nastradali) nisam imao ni malo volje da menjam prebivalište. Nisam sebi ličio na Beogradjanina. Verovatno ni Beogradjanima nisam ličio na Beogradjanina tako da smo na obostranu simpatiju i dalje na distanci. Taj grad je preveliki za mene. Prebrzo se živi i prirodan mi je otprilike ko jato sisa Grand parade. Zašto sam ipak tamo? Odgovor je krajnje jednostavan i prečest-posao. Zaglavio sam se tamo još od prvih uloga i više nije bilo izlaza. Spopao me je ko alkoholizam i povuko niz spiralu. Ali kako to obično biva čovek se navikne i na mnogo gore stvari.
Tada se Lemi pojavio na raskrsnici lagano gegajući se ka meni. Uzbudjenje je raslo. Iako sam punoletan već 7 godina ovo mi je bilo prvo glasanje. Imao sam čudan utisak da se dešava nešto bitno. Nešto poput onog kada prvi put osetite nešto čudno u gaćama dok posle šutiranja lopte u zid gledate mladu komšinicu kako u šorcu kosi travu kosilicom ( da je kosa već bi bilo jezivo). Zatim kada prvi put uzmete sami da se brijate pa sve ispadne mnogo krvavije nego dok ste to radili sa ćaletom. Ili pak kad prvi put čujete rif u drop D štimu. Za nepunih dva minuta već smo se grlili i tapšali po ramenu. Prošlo je previše vremena.
-Jel ćemo kao po dogovoru?-upitao sam.
-A kako drugačije.-odgovorio je uz blagi osmeh.
Stavili smo ruke iza ledja, nakrivili glave i lagano krenuli ka obližnjoj školi gde se nalazilo izborno mesto. Oduvek smo pričali da na glasanje odemo ko pravi penzioneri-od 8 ujutru i polagano onako kako samo to starci umeju.
-Mislio sam da nećeš ustati ovako rano. Ipak imaš predstavu večeras.-pomalo iznenadjeno je izgovorio i dalje kriveći glavu na drugu stranu.
-I da propustim ovo? Nema šanse. Ionako posle premijere polako sve ode u rutinu. Mislim trema je tu al bar si sigurniji u tekst a ako sam toliko maler da recimo padnem ili zasrem nekako drugačije, neka sam.
-Ma da. Ali opet ti sigurno nije sve jedno. Ipak prvi put u rodnom gradu, pred poznatim ljudima?
-Meh…kad sam pregurao one gimnazijske predstave preguraću i ovo-ubedjivao sam sam sebe.
-Nisam očekivao da će predstava uopšte doći ovde. Nekako mi je to samo za ona zajebana pozorišta po Beogradu. Premijera je bila na svim televizijama. Ispadao si mi iz frižidera dva dana-nasmejao se.
-Pa nagovorio sam ih nekako. Da i ovde ljudi vide nešto kasvetno. Što se njih tiče mi ovde ne znamo ni za šta drugo sem za „Kursadžije“ i slična sranja. Kultura je za nas ono što preskačemo u novinama jer smara… i tako te priče.
-Jebiga. A kako si ovako?
-Ma dobro. Ne ide da kukam nije mi loše. Dokle stiže ti doco?
-Do specijalizacije. Jebem ti struku kad joj ostaviš ceo život da na kraju ne bi imao gde da radiš.
-Dušmani majke im ga. A ona priča o Švabiji?
-Čim se ukaže prilika. Bez razmišljanja.
-To me podseti. Nešto me jebe glava. I to nekako uvek u toku predstave. Daj kaži mi šta da gutam od lekova.
-Ako je samo to, bolje nemoj ništa. Će si prodje samo. Verovatno je samo stres u kombinaciji sa naporom.
-Verovatno-slegnuo sam ramenima.
Već smo bili ispred škole. Pogledali smo se još jednom i ušli unutra. Kao dva tipa koja kreću u smrt u nekom lošem akcionom filmu. Trajalo je kraće od vadjenja zuba. Nije bilo gužve. I bolje. Nisu mi trebale pohvale i glupa pitanja od sabajle. Došao sam kući razmišljajući o tome koliko uticaja na sve ima to što sam upravo uradio. Možda pojedinac može da menja svet ali ja definitivno nisam taj, kao ni svi mi koji smo izašli s nadom da ti glasovi imaju neko značenje za budućnost. Istorija se piše drugačije. Mogao sam da dopišem i zaokružim Paju Patka jer patka je ono što ćemo svi dobiti ko god da pobedi.
…..
Čvrsto sam stezao flašu viskija koju sam dobio od predsednika opštine, i otvorio je. Sve uplašeniji odraz u ogledalu me je sve više plašio. Izgledao sam sve gore i gore a u napuklim očima u ogledalu nije se nazirao ni najmanji razlog zbog čega. Jesam popio par piva ispred „Tare“ u toku dana sa starim društvom ali ovo nije bilo od toga. Ne! Deinitivno nije bilo od toga! Nategao sam flašu još jednom. I dalje isto lice koje je izgledalo kao da ga je san daleko zaobilazio nedelju dana. Pogledao sam na sat. Već je bilo vreme. Spustio sam flašu na sto i izašao iz garderobe. Hodnik je rotirao oko svoje imaginarne ose. Iz sale je dopirao žagor malog grada koji se sjatio da vidi velegradsko čudo. Stao sam negde izmedju zavesa i čekao svoj red trljajući oči i ubedjujući sebe da mi nije ništa. Prečesto se ovo dešavalo. Još od premijere. Ali nikad sa ovolikom jačinom. Lemijeva dijagnoza o tremi i umoru je pala u vodu i potonula ko nakovanj. Odnekud se začula rečenica koja mi je bila znak da sam na redu. Udahnuo sam duboko, ošamario sam sam sebe i izašao iz tame bordo zavesa na binu. Ispred nje je stajala ogromna crna rupa. Muk koji ždere. Za trenutak sam zaronio u njega. Nepomičan. Samo mi je čelo pulsiralo od bolova. Krenuo sam da izgovaram rečenice i nekako pregurao prvi čin. Iskoristio sam deo predstave u kome me nema na bini da odem do WC-a i umijem se. Još samo malo. Samo da izguram do kraja. Vratio sam se na binu. Dočekao me je aplauz bez lica. Pričao sam lagano. Nisam smeo da pokvarim sve i zbrzam kraj koji je morao da bude lagan a jak. Lice mi se sve više grčilo dok je iz mene izbijao gnev iz scenarija. Poslednja rečenica. Okrenuo sam se opet ka ponoru ispred bine i izgovorio je što sam upečatljivije mogao. Pognuo glavu ko i uvek i napustio binu. Opet ovacije. Dva puta smo izlazili da bi se poklonili i svaki put je malo falilo da zabijem čelo u daske koje život znače. Gotovo. Još jednom sam se izvuko.
…..
Voditelj iritantnog glasa je I dalje razglabao. Čekao sam da me najavi da konačno izadjem pred kameru i zavalim se u udobni kauč koji me je dozivao. Ko me je pa terao da oblačim odelo i cipele. Stalno mi kenjaju da na TV idem ko klošar pa kao ajd da pokažem da znam šta je sako. Čak sam stavio i one manžetne u obliku pentagrama koje sam nedavno pazario u Francuskoj. Ipak cipele su me ubijale. Osećao sam kao da mi nešto probada stopalo. Čudno. Kada sam ih kupio pre godinu dana stajale su mi ko salivene. Konačno sam se prepoznao.
-Danas je sa nama mladi glumac u usponu. Znate ga verovatno iz nekoliko TV serija a još bolje ga znaju oni koji idu u pozorište pošto je tamo daleko aktivniji nego na televiziji. Već se uveliko pričalo o predstavi „Ni na nebu ni pod zemljom“ u kojoj tumači glavnu ulogu. Nema potrebe dodatno ga predstavljati već hajde dolazi ovamo.
Izašao sam sa naštelovanim osmehom i ustremio se ka kauču. Voditelj se isprečio ispred mene pružajući ruku. Rukovali smo se kratko a onda sam seo sa velikim olakšanjem. Reflektori koji su stajali iznad publike blještali su svom svojom snagom direktno u deo studija gde sam sedeo. Jebem ti svetlo, pomislio sam, i podigao ruku ne bi li malo zaklonio oči. Jeste mi se pogled malo mutio ali jasno sam raspoznao krvavu rano na sred šake. Uspaničio sam se. Stegao sam brzo ruku u pesnicu i gurnuo je u džep. Voditelj je upravo najavljivao neku pevaljku i ceo auditorijum je blenuo u nju dok je izlazila tako da je moj ispad panike prošao neopaženo. Haluciniram, nije mi ništa. Ali zašto onda osećam kako se krv proliva u džepu. Dok je pevaljka odmahivala publici koja je overavala od aplauza. Bend u pozadini studija zasvirao je „Symphony of destruction“… ali samo uvod. Da li su bili svesni koliko je to stvarno bio uvod u uništenje normalnih vrednosti ili samo propali metalci koji ubedjuju sebe da se nisu prodali iako su svi odreda obukli šljokaste košuljice i natakli ženske cvikere na glavu. Pevaljka se raskokodakala sa prvim trilerima koji su se zaviorili iz Korga. Tako je. Ćutite tu i uzimajte pare a ne izigravajte rokere. Malo sam se smirio dok je ona zavijala. Skrenula mi je misli sa ruke kratkom suknjom i dekolteom dubine borskog kopa. Nakon što je završila prišla je do kauča i pokušala da sedne nekako čudno… ukoso. A da. Suknja je bila prekratka. Povlačila ju je na dole pravdajući se:
-Jao izvinite. Mislila sam da ću samo pevati pa se nisam pripremila baš kako treba hihihihihi.
-Ma nema problema. Siguran sam da ti muški deo našeg auditorijuma neće zameriti. Vratićemo se kasnije na tvoj stajling ali prvo da pitamo gospodina glumca kako je protekla premijera u njegovom rodnom mestu?
-Proteklo je fenomenalno. To je ipak bina na kojoj sam prvi put glumio tako da je bilo dosta emocija i s moje a i s njene strane- škripala je od radosti. Drago mi je da sam tu posetu iskoristio i da se vidim sa nekim dragim ljudima s kojima se redje vidjam zbog obaveza koje mi to retko dozvoljavaju.
-Verujem. Rekli ste da se ova predstava neće dugo davati i da ćete je sutra poslednji put odigrati. Pa hajde nam onda ukratko ispričaj o čemu se tačno radi u toj predstavi.
-Hm…pa ukratko priča je o ljudima sa margine društva. Svako ima svoje probleme s kojima se lakše ili teže nosi. Ono što ih povezuje je klošar koji prolazi kroz njihove živote. Sa njegovim odlaskom, odlaze i njihovi problemi. Na kraju se ispostavi da je taj klošar Isus koga ljudi zloupotrebljavaju i tovare na njega svoje rane.
-I njega glumiš ti?
-Tako je.
-Da li to na neki način oslikava naše društvo.
-Naravno. I naše i svako drugo. Previše je lažnih Isusa u ovoj zemlji i ljudi imaju problema da ih provale. Neće vam oni odneti rane već vam isisati i to malo krvi što vam je ostalo. Ostaviće vam taman toliko snage da potpišete da im dajete dušu. A kada bi I došao onaj pravi gledali bismo kako da ga zajebemo.
-Zanimljivo vidjenje. A kako ih prepoznati? Molim te ovog puta malo više pazi na rečnik.
-Teško. Jako teško. Treba imati na umu da ljudi u lepim odelima ne donose uvek lepe stvari i gledati malo dublje u nečije namere. Dobrota nam je odavno na rezervi.
-Reci mi da li je teško uživeti se u ulogu?
-Veoma. Ljudi ne znaju koliki je to napor, prvenstveno psihički. Ali to je ono što razlikuje dobrog od ne tako dobrog glumca.
-Kritike kažu da si ti uspeo.
-Hvala im. Nadam se da jesam.-osmehnuo sam se kiselo grčeći krvavu ruku u džepu. Spasilo me je što je sako bio crn pa se mrlja nije videla.
-Da li si ti Svetlana gledala predstavu?
-Na žalost nisam stigla zbog gostovanja u dijaspori. Čekaću ipak da se snimi film.
-Sada idemo na kratku pauzu posle koje nas čekaju i drugi gosti zato ne menjajte kanal. Vidimo se ubrzo.
Reflektori su pržili sve jače. Osećao sam kako mi temperature u telu polako raste. Počeo sam da se vrpoljim na kauču. Obrisao sam zdravom rukom čelo. Ne opet. Sad je I ta ruka bila krvava. Voditelj kao da ništa nije primećivao. Mirno je ćaskao sa ovom radodajkom pored. Morao sam da odem. Ovo mesto je krenulo da se obrušava na mene.
-Jesi li dobro.-upitao je voditelj.
Rekao sam mu da nisam i da mi je žao ali da ću morati da odem jer mi je sestra imala nekih zdravstvenih problema. Nije mi zamerio. Zahvalio sam mu se i pohitao ka izlazu iz studija. Opet sam krenuo da osećam bol u nogama. Došao sam do velikih metalnih vrata koja su vodila u hodnik zgrade i jedva ih rukama otvorio. Srušio sam se na zemlju čim su se zatvorila iza mene. Okrenuo sam se na ledja. Na zidu je bila krvava mrlja koju sam prstima razmazao dok sam padao I pokušavao da se zadržim. Nisam mogo da izustim ni reč. Vid mi se polako sužavao. Mrak…
…..
Sedeo sam u kafeu i ispijao „Four Roses“ nakon što sam eksirao prvu jutarnju kafu. Reditelj je kasnio. Uvek kasni. Doktori su mi rekli da izbegavam alkohol ali šta sad. Nisu ga izričito zabranili tako da je ipak uspeo da me pronadje.Reditelj se pojavio na vratim držeći gomilu papira u rukama.
-Dobar si bio sinoć-rekao je dok je pružao ruku- Mislio sam da će ti biti teže jer si zaglavio u bolnici posle one emisije. Šta ti je bilo uopšte? Toliko su mu loša pitanja?
-Ma ne znam ni sam. Doktori su rekli da je premor svake vrste. A bolje da ne znaš šta ja mislim da mi je. Nego drago mi je da je konačno gotovo. Ne znam da li bih izdržao još jedno davanje.
-Ne brini. Gotovo je sa „Ni na nebu ni pod zemljom“. Ali ovde imam nešto drugo-stavio je hrpu papira na sto.
-Šta je to?
-Novi scenario. Oduševio si me kako si lagano odigrao ovu ulogu pa sam rešio da glumiš i mom novom projektu.
-Koj komad?
-„Zločin i kazna“
-I šta ja treba da glumim?
-Rodiona Romanoviča Raskoljnikova.
-E jebiga!