Aleksandar Nikolić Coa | SVETIRANĐEL

– I jebem li ga. Nadam se da im ga izblajva, al pošto nisam siguran zvao sam tebe da pođeš sa mnom da se ne smaram sam do Pičkojevac gde treba da pokupim ovi od slavu. A u povratku joj ne bih savetovao da nam se teleportuje u auto da je ne siluju, pa nek je utvara kolko oće.
– Jel znaš da dođeš do tamo?
– Hm… relativno.
– Kako, bre, relativno?
– Izvini, ali meni objašnjenje „kad uđeš u selo, ide sranje put, znači rupa do rupu. E, a kad se put malo popravi ideš pravo dok ne naiđeš na kanal koji se iskopao za cevku i odma posle toga skreneš levo po neasfaliran put i opet samo pravo“ ne zvuči baš najsigurnije.
– Ao… onda da znaš da je bolje što si me zvao. Ovaj put je jeziv i ovako, a kamoli ako promašiš cevku i skreneš u neki šanac gde gmižu zombiji s mašinke koji su nastali jer je…
– Daj, zajebi, jer mi se čini da će da postane još gluplje.
– Verovatno. A ako tamo nisu zombiji nego mutirane debele žene koje…
– Aman, bre!
– Dobro, bre, koj ti je đavo! Samo oću malo da razvedrim atmosferu. Idemo kroz ovu vukojebinu po mrkli mrak, još mi nešto reži tu na zvučnici.
– Jebi ga, povadio sam sve diskove kad sam terao auto u perionicu. Ostao samo Tricky unutra.
– Pazi, ide ti opet neki auto otuda.
– Čekaj. Bolje ja da se sklonim u stranu. I ovaj garant ide od slavu, pitanje je dal vidi nešto i dal ima refleksi.
– Ladno opet žena vozi!
– Pa normalno. Ono, za šta drugo da je vučeš na slavu? Sigurno ne da te celo veče gazi pod astal i gleda u fazonu „jebaću ti kevu kad dođemo kući“. Nego evo, ovo deluje ko kanal za cevku znači da bi trebali da skrenemo…ooooovde.
– Jebo te – ovo izgleda ko put za Mordor.
– Mordor-nemordor to mu je. Ako samo još dublje zakasamo u šumu – rikverc.
Dao sam gas. Folcvagen se malo mučio uz brdo da bismo ubrzo ugledali svetla kuća i krdo automobila parkiranih na livadi. Uglavili smo folcvagena pored neke plevnje i ušli u kuću iz koje je treštala neka naftalinska muzika. Moj Kopilot se pravio kulturan i pitao Domaćina koji se odmah stvorio pored ulaza:
– Jel da se izuvamo?
– Ma taman posla, deco, ajde ulazite ovamo kod drugari.
– E pa, prvo vama srećna slava.
– Fala, fala. Ajte po mene.
Pošli smo za njim i skrenuli kod zamrzivača desno u omanju sobu. U prostoriji pored bilo je glavno veselje dok su u ovoj „ispostavi“ bile samo četiri osobe a od toga su nam tri bile dobro poznate njuške zbog kojih smo uopšte i bili ovde. Sa plave „Aiwe“ cepao je Ipče Ahmedovski ili tako neko čudo, već nadjačavano žagor pijanih budala koje su sedele oko ogromnog stola i viljuškama k’o harpunima nabadale žrtvovano prase. Kopilot i ja smo se pozdravili sa svima i uglavili se na čelu stola. Nije prošlo ni dva minuta, a pojavila se Domaćica.
– Dec,a el da krećemo od predjelo?
– A ne, mi smo samo došli njih da…
– Ma nemoj me nervirate, saću ja to sve. A šta će pijete?
Kopilot i ja smo se pogledali i kanonski odgovorili:
– Rakijicu prvo.
– A za posle ćemo da vidimo – dodao sam.
Predjelo i piće donela je Snajka. Dohvatili smo se i mi harpuna, pa raspalili po bespomoćnoj salami, eksirali po šljivu i stidljivo potražili pivo… „ako može“. A naravno da je moglo. Kad je slava-sve može. Taman smo ga nišanili u čašu, kada se oglasio onaj četvrti koga prvi put vidim. Stranac je imao negde oko četrdeset godina, kratku, već prosedu kosu i crno-belu kariranu košulju na sebi. Gledao je mutno u sto ispred sebe dok nije krenuo predavačkim tonom:
– Jel znate, deco, šta je potrebno za uspeh? Rad, rad i samo rad. Evo, poglete mene. Sve ovo što sam stvorio, stvorio sam s ova deset prsta i s celodnevne fizikalije. Vama će već da bude lakše, verujte mi. Sprema se bolje vreme. Neće se vi mučite ko mi.
– More ne bi reko, prijatelju – prekinula ga je poznata pijana njuška koja je sedela s njegove desne strane – jedni otišli, sad dođoše ovi kobajagi bolji, al sve to ista govna. Sad ne možeš da nađeš poso i da oćeš.
– Eh, nemoj tako, sine. Mislim, svi ste mi vi prijatelji, bre, ej… što bi vas lagao. Nego lenji ste si, to je muka…
– Ma nemoj! – uporan je bio omladinac s desne strane – A kako si ti to počeo da zarađuješ? Došo si u firmu i reko „ej, ja oću da radim“ i oni rekli „važi, sine, nema problema, od sutra imaš dobru platu“?
– Ne baš. Prvo me ćale zaposlio u njegovu firmu, pa sam onda…
– Eto vidiš! I tad je trebala veza. E pa ništa se nije promenilo na bolje, nego na gore. Sad džabe potežeš i ujke i jetrve i zaove. Nisu više dosta veze, sad trebaju i pare uz to. Evo ja bih odma hteo da radim nešto i da olakšam mojima, samo kad bi znao da neko hoće da me zaposli.
– Evo, ja ću da te zaposlim – ko iz topa je uzvratio Stranac i uživao u novonastalom muku koji se može uporediti sa onim londonskim kad je Dule Savić zabio gol Arsenalu. Trajao je omanju večnost dok ga nije prekinulo jedno kratko potvrdno:
– Ajde!
– Nema problema. Sutra dođeš kod mene u kancelariju pa ćemo da vidimo nešto.
– Mani me ti od sutra. Da li ti možeš sad da mi obećaš neki poso?
– Ma sve bre može, prijatelju, bre. Kaži samo šta bi teo da radiš.
– Pa ko vozač, recimo.
– Rešeno. Evo ključevi, bre, odma ima da voziš ako rešiš – mašio se rukom za džep i kopao po njemu dok nije izvukao ključ na kome su landarala četiri metalna kruga. – A za pare ćemo da se dogovorimo na tamo.
– Jel vidiš da pare ne dolaze odma? To pokušavam sve vreme da ti kažem.

– A jel ti pare trebaju?
– Pa normalno da mi trebaju! Trebaju svima!
– Evo, kolko ti treba da bi bio srećan? – opet se mašio za džep, ali je ovoga puta izvukao kožni novčanik iz koga je krenuo da vadi novčanice od sto eura i da ih skoncentrisano ređa po stolu tako da nije video svog potencijalnog radnika kako baca tek napravljeni špricer o zid i iznervirano ustaje da bi mu glasno stavio do znanja:
– Onoliko koliko mogu da zaradim, a ne koliko ti možeš da mi daš!
Potom je žurno izašao napolje, a svi mi, sem Stranca, za njim. Trebalo nam je neko vreme da smirimo rizlingom potpaljenje emocije. Ispostavilo se da je lek bio u predlogu „daj da sobujemo još po komad, pa da idemo“. Vratili smo se u sobu. Stranca nije bilo. Neko nam je reko da se izvrnuo u kadu u kupatilu i zaspao. Razgovor se nastavio do kasno u noć, a „po komad“ u „još po litar“. Sledećeg čega se sećam je da sam se probudio u folcvagenu, i dalje parkiranim pored plevnje, u nepravilnom, izlomljenom položaju sa menjačem u leđima na kome bi mi pozavidela i rumunska gimnastičarka. Kopilot je na zadnjem sedištu suptilno hrkao na devet stepeni rihterove skale. Ispod brzinometra sat je pokazivao 06:39. Izašao sam u prohladno i maglovito jutro. Ostatak društva bio je rasut u dvorištu, skoro svi u senu, dok je jedan ležao u traktorskoj prikolici prekriven slojem rose. Probudio sam ih i potrpao u auto. Otišli smo bez pozdrava, vrlo brzo ostavljajući tablu Pičkojevca iza sebe.
Šta biva kad se sveci mamurni probude posle svoje slave na upovraćanom oblaku sa glavom veličine autobusa? Verovatno odu do svetog Petra na burek i jogurt, pa onda skoknu do Boga na po kafu da se restartuju. Mi ostali ćutke nastavljamo život sa crnim rupama u glavi umesto sinoćnih novih poslova i prijateljstava. Niko se ničeg ne seća. Ne sećam se ni ja. Sve je ostalo isto, bar do sledeće slave…