Insajder | Presing u Nišu

Beogradski Presing je jedan od onih bendova koji imaju sve sve što im je potrebno da budu kult. Godine postojanja iza sebe, ne tako veliki broj albuma, specifičnu muziku, još specifičniju liriku, čudnog frontmena i, na žalost, ne previše publike. Bend je devedesetih pripadao pokretu pod nazivom „Brzi bendovi Srbije“. Iz te sekte bendovi poput Dece Loših Muzičara i Dža Ili Bu utemeljili su se diskografski i ugrabili neki mali medijski prostor (što je veliki uspeh kod nas). Presing je nekako uvek ostajao po strani što ga je učinilo nekakvim čudnim, odbačenim bratom ostalih bendova. Znate, onaj mali u ćošku što ima čudni pogled i jezivo se igra šibicama.

Dugo sam čekao ovaj koncert…jaaaako dugo. Da to malo pojasnim uleteću u vremensku digresiju. Sad počinje onako da se „muti“ ekran i već vidim sebe kao balavog srednjoškolca poljuljanog samopouzdanja, posađenog ispred televizora. Ovu grbu koju i dan-danas oblikujem počeo sam da razvijam još tad piljeći u „Dodatno ubrzanje“ i „Garažu“. Milsim da sam na ovom prvom prvi put video spot za pesmu „Ritam (u kojem stojiš) i instant se oduševio silinom i čudnom namrgođenošću benda. Uz povećan telefonski račun zbog krčećeg dial up-a saznao sam nešto više o bendu. Moji tadašnji povremeni izleti iz Knjaževca u Niš nisu urodili plodom da negde iskopam „600 nebo“. Možda samo nisam znao gde da tražim no nebitno. Niotkuda se zatim pojavio spot za „Koren snova“. U dnu ekrana kao ime albuma stajalo je „Zanos bez snova“. Ok! pokušao sam opet kada sam došao u Niš i imao više uspeha. Da bih pazario disk morao je da trpi budžet za nove patike zbog kojih sam i došao. Kog je pa briga. Podzemni je imao tad patike za svačiji džep. Pošto je bend opet prestao sa radom pa nisam mogao da se nadam novom diskografskom čedu jurio sam sve ostalo što sam mogao. Kizinu knjigu „Ključ i lav“(uglavnom jer se uz nju dobijao Stereo Ikar disk) pa zatim i knjigu Vladimira Krakova „Kralj komaraca“.

Od tada je prošlo nekih…valjda 6 godina…jebemliga. I eto konačno, Presing ponovo radi i bio je u Feedbacku. Koncert je počeo oko 12. Očekivao sam malo veće kašnjenje pošto još uvek nije bilo puno ljudi. Medjutim ispostavilo se da više od tih 40-ak ljudi i neće doći. „Plastikmen“, „Ritam“ i „Zbogom kamikazo“ samo su neke od pesama sa „600 neba“ koje smo čuli. Za razliku od njih, pesmama poput „Marija“, „Budjenje u šibici“ i „Zanos bez snova“ ipak malo fale sve one duvačke i gudačke deonice kojima je obilovao album „Zanos bez snova“ ali to bi ionako bilo već previše dobro. Imali smo i kratke izlete u 93. pa smo sa prvog albuma „Priča o totemu, duhu koji hoda…“ čuli „Ona vreba“, „Hej mačo“ i „Zabavu“. Takodje na meniju su bile i neke nove stvari. Pesma „Zvona se poklapaju sa suncem“ već je na internetu najavila novo izdanje benda dok smo numeru „Leva strana je desna“ imali čast premijerno da čujemo.

Koncert je blago rečeno bio fantastičan. Sve je baš onako kako sam se nadao. Prebiranje Vladimira Markovića Krake po psihodelično naštimovanoj gitari. Glas Zorana Kize Radovića koji se graniči sa krikom dok mlataranjem i talasanjem rukama iznosi apstraktne tekstove. Pored njih dvojice, koji su jedini stalni članovi benda, odlično se snašao i ostatak nove postave. Nadam se da sledeći koncert nećemo čekati omanju večnost. Jer ako je u apotekama najjači Presing onaj od 500 mg onda je ovaj Presing jednak konjskoj dozi!

Aleksandar Nikolić Coa
Foto: BalkanRock