O Niškim bunama kada je samo nekoliko kilometara od Niša bila slobodna Srbija, a odatle počinjala Turska, ili Azija, na osnovu hatišerifa iz 1830. godine i utvrđenih granica između Srbije i Turske 1833. godine pisalo je dosta istoričara. Najkompletnije Sevdelin Andrejević, niški istoričar, novinar i publicista ( „Niške bune“, izdanje niške „Prosvete“ 2003. godine ) i istoričar i akademik Vladimir Stojančević ( Jugoistočna Srbija u 19. veku – 1804 1878 ).
Kako navodi S. Andrejević, „do početka 1834. godine srpsko – turska granica je bila ne samo presečena, već i potpuno uređena. Niš, sa svojom širom okolinom, osta za tom granicom, u Turskoj.“ „Nišlije to zabole do samoga srca“. Za takvo razočaranje, bilo je i razloga. Jer, granica je postavljena na domaku Niša, pri čemu je – kod Supovca i Knez – sela udaljena od njega samo desetak kilometara. Tolika razdaljina delila je Nišlije od slobode ! za stanovnike pojedinih sela ta razdaljina je iznosila samo po nekoliko stotina metara. razumljivo je što se u niškom kraju i na jugu Srbije podiglo više buna za oslobođenje od vekovnog Turskog ropstva, Turci su ih krvavo i zverski ugušili, a da knez Miloš Obrenović, a zatim i knez Milan Obrenović nisu bili u stanju, koliko god da su hteli, da pomognu ustanicima.
Naprotiv, pokušavali su da smire Niševljane jer je tadašnja Srbija još bila vojno i ekonomski nejaka da stupi u otvoreni sukob sa Turskom.
Priredio : Dušan Milosavljević
Izvor : „Niški Vesnik“
