Nišville jazz festival je odavno postao crveno slovo u muzičkom kalendaru svakog muzičkog vernika u Nišu ali i u zemlji, pa i šire. I džaba napinjanja velegradskih Summertime i njemu sličnih pokušaja. Čak i knjige kažu da se protiv tradicije jedva može. Za to je potrebno vreme, što znači da nova tradicija pojede staru. A da li će neki od tih novopečenih jazz festivala koji verovatno imaju bolje uslove za…pa za sve, uspeti da gurne Nišvill u neko ćoše daleko van očiju publike? Stari je lisac taj Nišville. Evo još malo pa će da pregazi leto trideseto. Godina mu žao nije.
Prvi zvanični dan festivala otpočeo je uz mladi niški sastav JazzbookA. Ovaj bend je svojevrsno „čedo“ festivala pošto je nastao na inicijativu Ivana Blagojevića pre dve godine i od tada važi za jedan od najperspektivnijih sastava u zemlji.
Zastavicu za najbolji nastup prve večeri odneo je čuveni francuski violinista Jean Luc Ponty sa svojim bendom. Naizdavao se čovek fenomenlanih albuma i iznagostovao kod svakojakih velikih imena. Najbolju saradnju je ipak imao sa Frenkom Zapom sa kojim je zajedno i nastupao ali i koji je violinisti komponovao muziku za album. Čovek je vidno virtuoz na gitari ali je ipak ostavljao dosta prostora kolegama iz benda da se i oni dokažu. I vala dokazali su se. Ruke Williama Lecomtea plovile su neuhvatljivo po klavijaturama. Bubnjar Damien Schmitt, koji izgleda kao kombinacija D’Artagnana i Skrillexa, dušu je izvadio svom bubnju prilikom svog solo dela tokom koga je uspešno uključio i publiku u celu stvar. Debitant u postavi bio je dvojnik Borisa Bekera, basista Adrian Fero. Definitivno trema nije uticala na njegovu izvedbu pošto je čovek bez greške prosvirao verovatno svaki prag na gitari. Kompozicije Jean Luc Ponty-ja tematski se kreću u svim pravcima pa smo tako imali i laganije numere inspirisane okeanima ali i vesele deonice u kompoziciji „Celtic steps“. Iskusni violinista je pored klasične „drvene“ violine na bini imao i jednu pimpovanu plavu koja je svojim tonom objasnila zašto je ovaj tip jedan od velikih inovatora jazz muzike.
Nakon njih red je došao na jednu all star skupinu rogobatno nazvanu Jon Cowherd Mercy Project ft. Patitucci, Blade & Cardenas. Dosta se pričalo i očekivalo od nastupa Johna Patituccija. Ovaj kontrabasista uživa status žive legende među basadžijama i tu ulogu je ovim nastupom opravdao. Međutim Mercy Project svira one klasičnije vrste jazza koje odlikuje visok nivo tehničkog znanja ali laicima teško da može da drži pažnju na duže staze. Atmosferu je nakon njih razmrdala Osibisa. Ovi world music pioniri zvučali su onako kako su i izgledali-šareno. Bilo je to baš ono što je potrebno ljudima, da se razmrdaju i da dobro raspoloženi odu kući i legnu u krevet bez briga na umu.
Te večeri je nagradu za životno delo dobio Milivoje Mića Marković a uručio ju je novi tatko na grad. Jean Luc Ponty se okitio Carom Konstantinom za doprinos razvoju jazz umetnosti. Osibisi je dodeljen „Šaban Bajramović“ a dodelu je izvšio cenjeni urednik ovog dragog nam sajta poznatiji kao pisac onih bestselera o Konstantinu, mačevima i Turcima.
Drugo veče je takođe načeo niški bend. Ovog puta je to bio Pedjazz Quartet, dobro poznat našim sugrađanima po odličnim klupskim svirkama u Nišu. Njihova muzika bila je savršen soundtrack za uvod u novo veče prepuno iznenađenja koja su se skupljala u tvrđavi sa svih krajeva sveta. Pedja je pokazao zašto je Berkli toliko cenjen među muzičarima i najavio prvi album benda koji će sigurno pronaći svoje fanove kad se pojavi.
Možda najveće iznenađenje večeri bio je turski sastav EF Septet (iako ih je ustvari bilo osmoro) koji predvodi matori i iskusni Emin Findikolglu koji i izgledom podseća na nekog pustinjskog gurua sa onom maramom i širokom košuljom. Celom bendu je međutim šou preotela mlada i stidljiva Meltem Unel svojim vokalom toliko snažnim da je prve redove sa sve stolicama vratio unazada za neki santim. Ništa Šeherezada, Gumuš i Sulejman, samo kvalitetni jazz izgrađen na glasu kog se ne bi postidela ni Nina Simone.
Od Brussels Jazz Orchestra kome su gostovali Maria Joao i David Linx se očekivalo više. Ova živopisna skupina izvela je Geršvinovu čuvenu operu „Porgy & Bess“ ali na neki vrlo haotičan način sa možda preteranim vokalnim fiskulturama. Dovoljno je reći da „Summertime“ jedva da zvuči na sebe i da više podseća na letnji hit za igranje na plaži. Orkestru se, sa druge strane, ne može ništa zameriti. Ljudi su sve savršeno odsvirali izdvajajući povremeno na svoje solo deonice.
Prva repriza te večeri bio je ukrajinski akapela sastav Jazzex. Kažem repriza zato što je ovo drugi put da nastupaju na Nišvillu. Slična stvar je i sa sledećim Josephom Bowiem kao i sa Brand New Heaviesima u nedelju. Kao što sam već pomenuo u jednom tekstu pomalo je zabrinjavajuće samoponavljenje u kratkim vremenskim razmacima, bez obzira na kvalitet izvođača. Iako su nastupali bez instrumenata to nije bila prepreka da gosti iz Ukrajine naprave dobru atmosferu i čak podignu prašinu ispred bine svojom kombinacijom belosvetskih tradicionala i savremene pop muzike. Iznenađenje nastupa desilo se na njegovom samom kraju kada su izveli Äurđevdan i Ovamo Cigani koje je tetka Jelena otpevala ko da je srpkinja koja je možda par godina bila u inostranstvu.
Dobra atmosfera se preselila zatim na drugu binu gde nas je čekao, ko što rekoh, stari poznanik Joseph Defunkt Bowie sa svojim Funk Expirience-om i Kim Clark na basu. Svojom kombinacijom jazza i funka nije dozvoljavao odmor ni publici a ni sebi. Jurcao je po bini ko da je popio gajbu Red Bulla. Publika je to naravno znala adekvatno da nagradi.
Čak ni na poslednjem nastupu nije ostavljeno vremena za odmor. Italijanski veseljaci Nema Problema smućkali su u svojoj muzici sve i svašta i onda to prosipali po gostima Nišvilla. Ovaj trubački sastav je već nastupao u Srbiji a između ostalog i na pomenutom River stageu. Po svemu sudeći izgleda da im se ovde sviđa i razumno je očekivati da ponovo nekad svrate do nas.
Imajući u vidu sve gore navedeno usudiću se da prognoziram da će i ovaj Nišvill ispuniti očekivanja i dodatno zacementirati svoje mesto u jazz kulturi. Koliko sam u pravu videćemo nakon druga dva dana. Bolje bi im bilo da budu dobra da ne ispadnem idiot.
Aleksandar Nikolić Coa
