Piše: Dejan Stojiljković
Pornić, pornjava, nićpor, cepačina, krkačina, filmovi za odrasle, „oni“ ili „mrsni“ filmovi, sve su ovo eufemizmi za jednu granu filmske industrije prema kojoj se većina ozbiljnih filmofila i pristojnih ljudi „istančanog ukusa“ odnosi sa prezirom. Naravno, to ne znači da niko od njih nije nikad u životu sebe uveselio projekcijom neke dobre pornjave. Naprotiv.
Sve je počelo negde sedamdesetih, kada je Brus Li harao našim bioskopskim dvoranama a desant na ženski WC bio jedini način da vidite malo golotinje. Prvo su u bioskope došli meki erotski filmovi made in Italy&Sweden, radilo se o lakim komedijicama gde su snajke koje u životu nisu čule za reč „depilacija“ i likovi sa brkovima ala Lemi Motorhead razmenjivali banalne pošalice i usput se malo vaćarili. Uglavnom su se filmovi radili na principu serijala, recimo: „Rektor u krevetu“, „Zubar u krevetu“, „Autoput u krevetu“, „Mazurka u krevetu“, „Hopa-cupa u krevetu“ … Neko vreme bili su aktuelni britanski naslovi (čisto da se zna da se u „Pajnvud“ studiju nisu snimali samo Bondovi), među kojima vredi istaći filmove „Doživljaji perača prozora“ „Doživljaji seoskog učitelja“ i „Doživljaji profesora vožnje“. Po ovom prvom je izvesni Bora Panker poznatiji i kao Toni Montano napravio megahit „Perač prozora“. No, sve je to bilo prilično puritanski u odnosu na ono što danas smatramo pravom HC pornografijom. Priznaćete da nije baš preterano zabavno buljiti sat i po u platno da bi ste triput videli golu sisu. U mom rodnom gradu sve se promenilo kada je u bioskope stigao prvi pravi tvrdi porno film od strane naših uvek inventivnih i pesnički nadarenih prevodioca naslovljen „Njoj se mili u svili“. Predstave u kultnom bioskopu „Park“ išle su od deset ujutru i tada ste mogli da vidite pripadnike raznih socijalnih slojeva kako stoje u redu ispred biletarnice ne bi li sebi priuštili „čulni doručak“. Sama struktura gledalaca koja je u toj tzv. „bioskopskoj eri“ porno filmova dolazila na projekcije bila je vrlo interesatna, počev od školaraca koji su pobegli sa nastave, preko radnika udarnika na pauzi za topli obrok i parova koji skidaju „krevetske fore“ sve do pripadnika romske nacionalne manjine koji su bili brojniji jedino na projekcijama kung-fu filmova. Tama zadnjih redova je, normalno, uvek bila rezervisana za sumnjive likove sa afinitetima prema sportskoj disciplini poznatijoj kao „džepni bilijar“.
Kada su se negde sredinom osamdesetih pojavili prvi video rekorderi i sa njima prvi video klubovi, pornići su postali dostupniji. Nova tehnologija otvorila je neslućene mogućnosti i, što je najvažnije, mogli smo konačno sebi da priuštimo klasike ovog žanra. Našim malim ekranima TV prijamnika počeli su da se šetaju nove filmske zvezde: Džon Holms sa svojom alatkom od 30 cm, zatim njegov imenjak sa prezimenom Lesli, te odvratni debeljko Ron Džeremi. A tek one… Malo smo bili zakasnili za teta Terezu Orlovski ali zato su taj propust nadoknadile {rokbox title=|Jenna Jameson| text=|Džena Džejmison| size=|1024 768|}images/jennawall.jpg{/rokbox} i nikad prežaljena Trejsi Lordz. Ova mala plavuša iz Ohaja bila je i ostala najpopularnija porno diva na ovim prostorima, najviše zahvaljujući ciklusu filmova emitovanih u poznim satima na trećem kanalu državne televizije početkom devedesetih. Nakon napuštanja porno industrije uspela je da napravi karijeru u „ozbiljnim“ filmovima (pre svega zahvaljujući Rodžeru Kormanu), trenutno radi kao DJ a ako mislite da je sve to pomalo apsurdno poslušajte pesmu „{rokbox title=|Little Baby Nothing|size=|480 385| album=|demo|}http://www.youtube.com/watch?v=cUaytvw9AaM&hd=1&autoplay=1{/rokbox}“ koju je uradila sa bendom Manic Street Preachers.
Iznajmljivanje porno filmova u video klubu je tih dana znalo da bude prilično traumatično iskustvo. Nakon što si skupio dovoljno hrabrosti i našao ortaka dovoljno ludog da ti pravi društvo, kao po pravilu se dešavalo da dođeš u vreme kada je videoteka puna mušterija (penzioneri i bračni parovi sa decom koji traže crtaće se podrazumevaju). Obliva te hladan znoj, ruke ti drhte dok daješ radniku ceduljče na kojem si naškrabao naslove: „Liftboj“, „Šampanjac za doručak“, „Duboko grlo“… On čita, podiže obrve kao zbunjeno, pa te pita: „A kakvi su ovo filmovi“. Ti onda šapućeš tiho, najtiše: „Erotski…“ On te, naravno, kao ne čuje, pa opet pita: „Kakvi?“. A ti još tiše: „Erotski, erotski…“ Trenutak prosvetljenja dolazi sekundu potom i radnik razgaljeno kliče: „PORNIĆI?!!! Pa što ne kažešâ€¦“ Minuti koji slede dugi su kao polarna godina i nakon što dobiješ tražene naslove ti i ortak, crveni u licu, palite iz video kluba kao da vas gone svi demoni pakla.
Osim američkih filmova koji su se baš kao i hip-hop delili na east i west coast, prilično omiljeni bili su skandinavski (tzv. „Švedski akcioni“) kao i oni iz Nemačke čiji uticaj je ponekad sezao i u vode ozbiljne kinematografije. Evo primera. U trećem delu Čalićevog serijala „Lude Godine“ – „Ljubi, ljubi al’ glavu ne gubi“ Gidra odlazi na Sveti Stefan sa dve „belosvetske“ da malo p(r)otera kera. Vesna Čipčić i Tanja Bošković koje su imale tu čast da zaigraju dotične dame su svoje uloge očigledno spremale učeći neku vrstu nestandardnog nemačkog koji se svodio na prenemaganje Ooooo, uuuuu, jaaaaaa… ili rečenice tipa: Her Žika! Rizinzi, bizinzi, zguzenzi… Zvuči poznato? Ipak, meni lično je najerotičniji momenat onaj kada Tanja Bošković sočno izgovori: Ajducki cevap! Doduše, u daljem toku filma nismo saznali kako se kaže buzdovan na nemačkom, ali nam je Her Žika zato priopćio da domaća patka nije dobra jer je tvrda.