Insajder

Insajder | Akustični čovek bez six packa

Insajder

Stick it in my eye

Nemamo kraljicu a ni kokni akcenat. Ne živimo po londonskim skvoterima. Sistem nam je odavno sranje i sa tim smo se nekako svi prećutno pomirili, tako da nam pank ne zvuči ko „God save the Queen“, „London calling“ …

Ali zato imamo „Six pack“ i „Čovek bez sluha“ predvodjene Mikijem i njegovim, pomalo, atipičnim tekstovima za klasični pank ali zato dovoljno dobrim da vise na nekoj polici u knjižarama(što i rade).
Sve to plus činjenica da se njihova muzika, najbolje opisana ko punk-rock, ipak svira a ne drlja iz lakta, dovolnjno je za ono što je proslavilo predrogirane grandžere devedesetih-dobar unplugged! Klub pravnog je izgledao kao što izgleda u prepodnevnim satima. Stolovi i stolice nisu sklanjani, samo je svetlo bilo prigušenije nego obično. Što se tiče broja ljudi-stvar je ista. Bilo je isto duša kao kad neki „ekonomista“ ili „pravnik“ zajebu neko dozlaboga smorno predavanje koje im ionako u životu neće trebati…znači ne više od pedesetak ljudi. Na bini minimalizam od dve stolice,dva mikrofona i dve akustične gitare. Već tada se videlo da će veče poprimiti intimniji ton…ne u erockom smislu…perverznjaci jedni…

Krenuli su sa „Delfinom“ i „Nekako najviše me boliš ti“ sa „Six pack“-ovog poslednjeg studijskog albuma, da bi se zatim prebacili na „Dosadan dan“ sa „ČBS“-ovog, isto takodje, poslednjeg albuma „Second hand“. Reći će neko da su oba benda isti djavo i da se to ič ne razlikuje. Hm…neka mu i bude. Ali kad je već nešto dobro što da ga nema duplo!? Onda je na red došla prva obrada i to ni manje ni više nego „Generator“ legendarnih „Bad religion“. Videlo se da su kumovi usvirani, stišavali su se i ubrzavali tempo istovremeno a glas se jasno razumeo tako da i neko ko ne zna pesmu može da čuje i razume tekst. Zatim opet jedan set autorskih („Poštanski fah“, „Pretnja ili molitva“, „Umesto osmeha“, „Ovde je kraj“, „Andjela“ i „Dva minuta straha“) koji je okončala obrada budaletina iz NOFX- „Stick it in my eye“.

Punile su se pepeljare, redjale flaše a sa njima i priče čija se radnja vukla od niških kasarna preko hotelskih recepcija pa sve do ulica Smederevske Palanke. Ni jedna pesma nije prošla bez adekvatne anegdote i priče o nastajanju. Bilo je svega, pesnica, glupih riba što ti skenjaju mladost pa čak i preminulih prijatelja. Sve u svemu jedan iskreni muzički vodič kroz život. Čudan sklop smeha i ozbiljnih stvari koji je ličio na viejčvanov „Storytellers“. Ne zna čovek kad da ide da udovolji bešici. Šta je bolje da propusti-pesme ili ono izmedju. Ostatak koncerta je protekao u ništa manje prijatnoj atmosferi, čak se i pevalo u glas. Za kraj su ostale možda najpoznatije stvari, izmedju ostalih i „Fabrička greška“, „Olovke izlomljenog srca“, „Daleko blizu daleko“, antinostalgična „Ništa mi staro ne nedostaje“, da bi nastup simbolično završila „Gotovo je“. Celo veče je delovalo obično, u najboljem mogućem smislu. Normalne reči normalnih ljudi koje kao da znam sto godina… ali sa gitarskom podlogom.

Akustični pank! Eto čuli smo i to. Možda je sledeći muzički izazov electro-starogradsko night, rege-grind core tribute, ili simfonija na Notinim metalofonima u pratnji mešalica ze beton. Sve može da se desi i nikad nisi siguran kako će da zvuči jer tanka je linija izmedju fabričke greške i nečeg jedinstveno dobrog. Ovo veče, na primer, je bilo fenomenalno.