ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
ExeNet - Najveći internet provajder u Nišu
Naslovna - Stripologija - Tarzan – The Rivers Of Blood
Tarzan – The Rivers Of Blood

Tarzan – The Rivers Of Blood

NA LEPOM, CRVENOM DUNAVU

Ogone: Their power is potent but brief
in terms of nature. Our seems weak but
it prevails. They win the battles, but we
win the wars. So look on this as a first
battle…

Piše: Marko Stojanović

Tarzan - Rivers of bloodTarzan je sasvim sigurno najpoznatija kreacija Edvarda Rajsa Berouza (zanemarićemo za trenutak – a trebalo bi ga zanemariti za poprilično duži vremenski period – Karsona sa Venere). Moglo bi se diskutovati na temu da li je Berouz znalacki prepisivao od Kiplinga i da li je Tarzan samo Moglijev nabildovani stariji brat (posebno zato što dele mnogo suštinskih karakteristika), kao i o tome da li je Berouz imao na umu kritku otuđenja modernog coveka od svoje animalne suštine kada je kroz Tarzana potencirao česte sukobe džungle u protagonisti sa civilizacijom oko njega. Ono o čemu se ni u kom slucaju ne može diskutovati je popularnost koju je ovaj književni junak stekao tokom svih ovih godina, i koju je u (većoj ili manjoj meri) sa sobom preneo u druge medije. Sa Tarzanom kao protagonistom snimljen je veliki broj filmova (od onih crno belih, u kojima se Džoni Vajsmiler oglašavao krikom koji su studijski tehnicari miksovali od nekoliko različitih zvukova, kao sto je ton klavira i hijenin krik (!) i u kojima je ovaj često demostrirao svoje plivačko umeće (koje mu je i donelo nekoliko medalja na raznim takmičenjima), preko (po meni) najbolje ekranizacije Greystoke, u kojoj se Kristofer Lambert suočava sa onim najgorim što civilizovan covek može da ponudi, pa do zašećerenog i finansijski veoma uspešnog Diznijevog crtića od pre par godina).

Što se stripa tiče, Tarzanom se bavila (ne simultano!) grupa velikana poput Harolda Fostera, Barna Hogarta, Rasa Maninga… Posle grupe španskih autora, predvođene izvrsnim Hozeom Ortizom, koji su sedamdesetih krojili Tarzanovu stripsku sudbinu, osamdesetih je licencu za rad na Tarzanu dobio Novosadski Forum, pa je okupljena šarolika grupa novosadskih autora na čelu sa Banetom Kercom koja je složno navalila na rad. Napravili su revoluciju, učinili radikalan pomak u ustajaloj praksi, poveli starog junaka novim, njega dostojnim stazama i k tome ispričali neke sjajne price! Kako bi bilo lepo da je ova poslednja rečenica istinita – ali svako ko je makar letimično pratio tadašnju produkciju u kojoj je figurirao dragi gospodar majmuna zna da nije tako. Prvo pravilo uspešnog poslovanja je – ne talasaj bez preke potrebe. I ljudi koji su rukovodili projektom nisu talasali. Nisu čak ni dopustili da se vodena površina makar namreška. Tarzan je, u njihovim radovima, nastavio da se kreće kursom kojim već toliko dugo sigurno plovio, mišićavi borac za prava stanovnika džungle, biljnog, životinjskog i mineralnog porekla. Kod Španaca vec davno oprobana praksa da se Tarzan hirurški transplatira u savremenicu, bez ikakvih logičnih (ili bilo kakvih drugih!) objašnjenja, da bi danas radio ono isto sto je radio juče, odnosno u vreme u koje ga smestio Edgar Rajs Berouz (prve decenije 20. veka), tek površno dodirnut globalnim promenama koje je uzrokovala galopirajuća civilizacija i tehnološki napredak, primenjena je kod nas sa zadovoljstvom iako ne sistematično, pa smo imali rame uz rame priče sa Tarzanom iz sadašnjice i one koje ga smeštajuna početak ovog veka, ponovo bez ikakvih objašnjenja. Od naših autora Tarzan je na dar dobio neobavezne avanturističke priče, povremno garnirane fantastikom i sa nešto malo prilično bezazlene erotike, bez ikakvih dubljih pretenzija, zanatski korektno urađene i bez ikakve sumnje zabavne za nezahtevnog čitaoca. Ono malo šarma koji je sa sobom nosio Keracov karakterističan vrcavi humor teško da je moglo biti dovoljno da stvari podigne na nesto viši nivo, i vremenom je počeo da nepovratno bledi, zajedno sa serijom na kojoj su počeli da se nekritički smenjuju njegovi crtački i scenaristički klonovi…

U toj i takvoj klimi je Igor Kordej, tada upošljen u Forumu kao stalni crtač, sa scenaristom Nevenom Antičevićem (koji je iz polja pisanja zanimljivog i inteligentnog SF-a prilicno vešto uskočio u scenarističke vode) Forumu ponudio prvu epizodu njihovog viđenja Tarzana pod intrigantnim imenom Reke krvi. Epizoda je kupljena, ali nikada nije objavljena. Švedjani su je kasnije opet kupili, ali je ni oni nisu objavili, a kad je ovaj stripski paradoks počeo da izlazi u Americi, u izdanju Dark Horse-a, dogurao je samo do brojke od 4 sveske (od predviđenih 8). Zašto? Šta je to u ovom stripu, što ga cini toliko različitim? Šta ga to čini velikim poslovnim rizikom?

Svakako ne crtež Igora Kordeja. Kadriranje je promišljeno a pripovedanje fluentno, likovni izraz izveden do kraja (što se baš ne može reći za neke skorašnje Kordejeve radove rađene za Marvel). Anatomija i dekori su perfektni, eksterijeri i enterijeri autentični, od detalja zastaje dah; gotovo da možete osetiti vetar koji vam zviždi kraj ušiju dok jurite savanom ili se pentrate po zgradi, namirišete vonj gorila predatih divljanu Dam Dama i oštar miris voska kojim su navošteni brkovi Austrijskih gardista, čujete prasak pištolja i kostiju…

Sigurno ne kvalitet priče, koja je jako interesantna, moderna i znalački ispričana. Antičević postavlja dublje osnove priče, s jedne strane magijsko-mitološke a s druge psihološki-simboličke, pa priča iznenada iz vrele Afrike zalazi u političke i špijunske igre ništa manje vruće Evrope pred Prvi svetski rat. Naime, za vreme kratkotrajnog Tarzanovog odsustva jedan vrač posednut zlim duhom baca vradžbinu na Džejn nakon čega ona postaje katatonična. S obzirom da joj afrički vračevi uprkos svoj svojoj dobroj volji ne mogu pomoći, ophrvan krivicom zbog sudbonosnog odsustva Tarzan se upućuje u Beč, na noge ocu psihoanalize Sigmundu Frojdu. Tamo na svoje iznenađenje otkriva da je Frojd, čiji je tajni pacijent niko drugi do Franc Ferdinad, otet a otkriva i opaku zaveru protivu Ferdinada, sračunatu na izazivanje prvog svetskog rata. Sa svim dešavanjima ovim prožet je unutrašnji momolog Karla Gustava Junga, koji sa svoje strane pokuašava da postavi osnove svoje teorije psihoanalize i savlada sve svoje unutrašnje kriđe koje ga opsedaju.

Rivers of blood propada uvek iznova na tržištu ne zbog svojih mana, već upravo zbog svojih vrlina. Decenije korišćenja Tarzana za pripovedanje lakih i šupljikavih storija odbilo je od tog lika publiku koja od svojih stripova, knjiga i filmova traži nešto više a privuklo one željne jeftinih senzacija i pričica za laku noć. Ozbiljna priča, smeštena u konkretno vreme i na konkretnom prostoru, prožeta istorijskim intrigama, simboličkim sučeljavanjem magije i njenog modernog parnjaka, nauke, priča je za odrasle (kako fizički, tako i mentalono) – a odrasli, nažalost autora Rivers of blood-a, odavno više ne konzumiraju avanture mišićavog Gospodara džugle.

Ostavi komentar