Piše: Dejan Dabić
Jedan od strip superheroja koji se decenijama, i to uspešno, bori sa dominacijom američkih multimedijskih superheroja, bez obzira na nove tehnologije i nadolazeće generacije jeste svakako Zagor, jedan od junaka italijanske edicije Boneli. Iako smo svesni popularnosti ovog stripa koji je ispred njegovih estetskih kvaliteta, nije teško dokazati činjenicu da su mnogi značajni strip autori radili na njemu, pa tako priča o Zagoru nije samo subjektivno sećanje na nečije bezbrižno dečaštvo ili mladosti, već i nešto objektivniji deo istorije evropskog stripa.
Legenda kaže da Zagor nastanak svog lika duguje scenaristi Serđu Boneliju (pseudonim Gvido Nolita) koji ga je osmislio i crtaču Galijenu Feriju koji mu je pozajmio svoje crte lica. Zagor je dobio ime korišćenjem skraćenice pozajmljene iz italijanskih nemih filmova Za-La-Mort, a na izmišljenom dijalektu njegovo ime Za-gor Te-nay, u stvari znači Duh sa Sekirom. Zagor živi u kolibi u šumovito-močvarnoj oblasti Darkvud koja se nalazi u Severnoj Americi u blizini Velikih jezera i Kanade. Tu se obreo nakon porodične tragedije u kojoj su stradali njegovi roditelji i nakon što ga je preuzeo traper avanturističkog duha Fici koji mu tokom odrastanja zamenjuje oca. Njegov najbolji prijatelj je simpatični i duhoviti Meksikanac Čiko („Karamba i karambita!“), ljubitelj dobrog zalogaja, a tu je i Tonka, poglavica Mohavka, Zagorov pobratim koji na najbolji način ilustruje težnju Duha sa Sekirom o približavanju Indijanaca i belaca. Osnovne karakteristike Zagorovog lika su atletska građa, fanatična borba za pravdu i naravno, prepoznatljiv kostim koji znaju i oni koji, možda, nikada nisu čitali nijednu njegovu strip avanturu; naravno, kao i Čiko, i on poseduje čitav repertoar karakterističnih replika, u stilu,“Tako mi Darkvuda“ ili „Hiljadu mi bubnjeva“.
Prva strip avantura o Zagoru, u svetu se pojavila 1961. godine (naravno, u Italiji), a na teritoriji bivše Jugoslavije sedam godina kasnije, pod nazivom „Nasilje u Darkvudu“. Nakon nje usledile su mnoge kultne avanture, kao što su npr. „Zagor priča“, „Gospodar Darkvuda“ ili „Sedma runda“. Zagor se borio protiv Supermajka, Jednookog Džeka, ludog naučnika Helingena; menjale su se ne samo avanture, nego i formati stripa, pa autorske ekipe, da pomenemo samo neke između ostalih, scenariste Maura Bozelija i Morena Buratinija, crtače Franka Donatelija i Franka Binjotija. Uz Zagora su odrastale generacije čitalaca, svejedno da li su ljubitelji „striscia“ ili Boneli formata (u Italiji), Zlatne serije ili Lunovog magnus stripa (u ex Yu).
U prošloj godini, redakcija „Veselog četvrtka“ preko Beoštampe-Grafarta, poduhvatila se velikog zadatka vraćanja Zagora u kolektivno sećanje čitalaca stripova u Srbiji; ovo je važno prvenstveno zbog mlađe čitalačke publike kojoj se u strip avanturama ukazuje i na prethodne epizode na prihvatljiv i nenametljiv način. I dalje postoje posebne avanture, ali težište je sada na specijalima: CRNI PLAMEN, GRAD IZNAD SVETA, TAJNA KRISTIFORA KOLUMBA, uz koji idu i posebne brošure koje edukuju mlađe stripofile i u širem smislu imaju veze sa vremenskim i prostornim kontekstom u kojem se dešava velika Zagorova priča. Jer, da podsetimo avanture o kojima je reč u stripovima o Zagoru jesu izmišljene, ali pripadaju severnoameričkom mitskom nasleđu iz perioda prve polovine devetnaestog veka.
Da bi Zagor opravdao pojavljivanje u ovoj rubrici, nije dovoljna samo njegova strip inkarnacija. Zagor je imao, doduše ne posebno zapaženih, filmskih iskustava. Turski reditelj Mehmet Aslan početkom sedamdesetih godina prošlog veka režirao je nekoliko filmova o gospodaru Darkvuda, za koje je jedan od strip kritičara rekao otprilike sledeće: „Toliko su loši da ne mogu razočarati“. I kod nas je napravljena neka vrsta filmske parodije na Zagorov lik, pod nazivom ZAGOR – POGLAVICA BEZ PLEMENA. U svakom slučaju, ovaj popularni strip heroj, još uvek čeka dostojnu filmsku ekranizaciju.