We love Nišville

Kako god bilo sigurno je da tih dana vazduh i vreme struje drugačije. Struje posebnom vrstom euforije, ne onom nekontrolisano glasnom već onom opuštenom kakva, uostalom, i priliči jazzu. Zli jezici uveliko pričaju da je ceo festival postao mondenska stvar i da se većina ljudi razume u jazz isto koliko u norveški black metal. Recimo da je to u neku ruku i tačno ali koga pa zabole. Nije kao da imamo puno izbora i mogućnosti. To znaju i ljudi iz organizacije tako da u programu uvek zaleti nešto i za šire narodne mase za koje je Chat Baker verovatno neki američki ministar za sranja u Iraku. Ta četiri dana su kolektivni odmor svesti i kultivisanja previše izmotokultivisanog naroda. Zato jebeš brigu i svi na jazz u srpski Big Easy.

Čast da dobije nagradu za životno delo „Duško Gojković“ ali i privilegiju da otvori 27.(slovima:iks-iks-v-dva i) po redu Nišville jazz festival pripala je Mirku Šoucu. Kao i svi ostali koji su dobijali tu nagradu i Mirko se pokazao kao prijatni čiča kojeg bih rado postavio prekoputa sebe u nekoj kafani i slušao ga šta ima pametno da kaže…a takvi uvek imaju. Prva po redu na zvanično otvorenom festivalu je bila Soskija Laroo, trubačica iz Amsterdama koju je ovom prilikom pratio bend „Bastardz“ iz Hrvatske kojih se ljudi možda sećaju sa prethodnog Nišville-a kada su bili podrška „Defunkt“-u. Trudili su se da svojim nastupom spoje tradicionalni jazz sa modernijim formama. Veza izmedju ta dva je došla u vidu mršavog repera/beatboksera koji je plivao u prevelikoj beloj majici. Počeli su sa obradom Herbie Hancock-ove „Cantalupe island“. Tu se nije završio omaž velikanim pa je uskoro usledila pesma koju je Solskija napisala u čast John Coltrane-a. Medjutim stvar više liči na letnji MTV hitić za plažu i nije baš dostojna jednog Coltrane-a. Holandjanka se malo igrala procesorima i zvučala neko vreme kao izbagovani windows pre nego što je batalila tehnikalije i vratila se normalnom zvuku koji su prisutni poprilično dobro prihvatili jer nije mnogo obarao na stolicu kao zvuk izraelca Ori Dakarija koji je usledio nakon holandjanke. Orijentalnim i tribalnim elementima obogaćeno muziciranje ove četvorke je delovalo tehnički sasvim korektno ali je u tom trenutku ljudima jednostavno trebalo nešto malo življe.

Uz malo strpljenja to što im je trebalo to su i dobili.

Postavljen tron na jednoj od bina je tiho najavljivao velikog(u oba smisla) Solomona Burke-a. Iako se po gradu spekulisalo da će ga na binu izneti Milan Strongman od toga na žalost nije bilo ništa tako da su ovog Pavarotija soula na binu u kolicima izgurale njegova unuka i ćerka koje će mu tokom celog nastupa biti kako vokalna tako i fizička pomoć. Već na prvoj pesmi smo svi videli zašto mu niko ne spori titulu kralja. Iako ne preterano pokretan uspeo je da iznese ogromnu količinu pozitivne energije. Pokazao je da i nakon toliko nastupa iza sebe umetnik može i dalje verovati u svaku reč i osećati svaki stih. To mu se jednostavno videlo na licu gde su se smenjivali osmesi i bolni grčevi prihvatanja istine. Za kraj je izveo jedan kombo od nekoliko tudjih i svojih klasika. Već ionako oduševljena masa je skroz otkačila na „I will survive“, „Stand by me“, „Proud Mary“, „What a wonderfull world“ i naravno na „Everybody need somebody to love“ koju je otpevao u duetu sa američkim ambasadorom. Nastup je završio sa „When the saints go marching in“. Svi su znali da su upravo odgledali nešto što im život i vreme neće lako potisnuti u zaborav. A da bi i njemu Niš ostao u lepom sećanju pobrinula se nagrada „Šaban Bajramović“ koju mu je uručio Zoran Ćirić. Kolika je privilegia uživo videti ovakvu jednu legendu govori i činjenica da je čak i Magični Ćira porumeneo poput ruže koju je Solomon bacio u publiku. Nešto zaista retko i fenomenalno se dogodilo.

Ko je mislio da će uslediti pad atmosfere žešće se zajebo. Rambo Amadeus je sa svojim bendom održao jednosatnu monokomediju prošaranu pesmama iz njegovog predurbanističkog ciklusa. Bilo je manje starih ali zato dosta novih gluposti. Ustvari to uopšte nisu gluposti. To što smo se svi smejali sat vremena uopšte ne znači da sve nije istina. Ko se od vas nije zapitao kolika je mesečna kamata na godišnjem nivou!? Stranci su se sigurno čudili tom liku sa cvikerima i čudnim grimasama. Još više bi se verovatno zbunili kada bi pitali nekog da im prevede šta tip priča. Tragikomedija je definitivno srpski žanr koji nalazi svoje mesto u knjigama, filmovima a evo i u muzici intergalaktičkog mega imperatora. Jedan od najvećih izroda srpske rock muzike na jazz festivalu je štrčao manje nego ikad iako se sam sebi čudio šta će tamo. Veče je zatvorio nastup Lensa Lopeza, debeljka iz Teksasa kome ovo nije prvi put da svoj western rokenrol svira u Nišu. Bez mnogo filozofije, samo kaubojski šešir i Gypson. Suma sumarum, prvi dan je objasnio!

Što se drugog dana tiče imao je težak zadatak da se nosi sa velikim iščekivanjima posle fenomenalnog prvog. Da li je dorastao zadatku? Pa ne baš. Nakon obećavajućih „Divas voice“ čiju je a capellu čuo premali broj ljudi belgijski „Flat Earth Society“ je dobar broj prisutnih ubio u pojam. Razlog je verovatno oslanjanje na slobodnije forme poznatije kao free jazz, ili što bi ljudi rekli-sviranje unesves’. Džezeru laiku onakvi aranžmani zvuče poprilično kakofonično jer na momente kao da svako svira za sebe. Pošto su svi članovi, tačnije njih četrnaest, većinu vremena provodili gledajući u note, scenski nastup nije mogao dodatno da zainteresuje publiku. Ljude je iz neke poluobamrlosti trglo dodeljivanje nagrade „Konstantinov zlatnik“ devedesetšestogodišnjem čika Peri. Italijanski bend pod, nama interesantnim, nazivom „Slivovitz“ nije bio toliko energičan koliko bi se moglo naslutiti po imenu i opisu. Tek su na momente zvučali kako treba, kao jedna ljuta od 45% alkohola. A onda ono što se čekalo cele večeri. Čovek sa jakom reputacijom u jazzu ali i u smrtničkom svetu gde je sa nizom kolaboracija i nagrada sebe stavio u žive velikane-gospodin Roy Hargrove. Videlo se da nije raspoložen za priču pa je odmah udario po sviranju. Iako je ostatak benda svirao mnogo više od njega samog, svako njegovo uključivanje u pesmu bi izazvalo aplauze. Tempo je sve vreme bio umeren. Vrhunac nastupa je bio kada je ovaj ćutljivi čudak sišao sa bine i laganim korakom, kao da ima svo vreme ovog sveta, krenuo kroz publiku sve do poslednjih redova partera svirajući i, tek tu i tamo, penjući se na neko sedište kako bi ga svi jasnije videli. Dobar nastup ali bez velikih ovacija na kraju.

Tek je kabare Zdenke Kovačiček o Janis Joplin popunio mesto ispred bine i naterao ljude da malo mrdaju dupeta. Fenomenalnim vokalom je bar na trenutak oživela jednu legendu i pokazala da još uvek ima vatre i ljubav prema muzici u sebi. Stvari su se zahuktavale. U daljem rasplamsavanju ih je sprečio britanac Georgie Fame. Čovek je zaista zvučao fenomenalno ali kao da nije bilo pravo vreme za tako nešto. Lagana jazz i r’n’b muzika i njegov prijatni vokal su možda bili primereniji početku ili baš samom kraju večeri. A kraj večeri smo dočekali uz „Kal“. Nakon što si ih propalice iz „Gogol bordella“ poveli sa sobom na svetsku turneju, „Kal“ su u svetu zaradili etiketu rock’n’roma spektakla jer je čitav svet gladan tih world music koktela koji sa sobom vuku zvuke svojih krajeva. Krenule su ruke gore, kukovi u krug, samo su falili karirani stoljnjaci i špricerske čaše za razbijanje. Mada da je bilo tako verovatno bih se sutra probudio na nekoj livadi iza tribina.

Nastaviće se…

Sve ovo vam je lepo sročio gospodin Coa ili ti Aleksandar Nikolić, a fotke (jerbo nismo bili u stanju da slikamo (prokleti Amstel i njegovi burići) smo “ukrali“ sa sajta naših velikih prijatelja “BalkanRock.com“ koji se neće ljutiti… Nadamo se… Mada im se isto ‘vata 🙂