Vladimir Kecmanović

ROMANOM „Top je bio vreo“, u izdanju „Via printa“, ugledni književnik mlađe generacije Vladimir Kecmanović, pogodio je pravo u metu. „Topovski pucanj“ je tako snažno odjeknuo na našoj književnoj sceni, da je izazvao oštru polemiku oko pitanja na koji je način moguće objektivno i etički pisati o građanskom ratu i zločinima u Bosni, ali i piscu doneo prestižnu nagradu „Meša Selimović“, koju dodeljuje Kompanija „Novosti“. Dobitnik Andrićeve i Ćopićeve nagrade, dva puta u užem izboru za NIN-ovu i „Vitalovu“ nagradu, u ovom delu, za čije pisanje je dobio stipendiju „Borislav Pekić“, ponudio je drugačiju perspektivu rata i života tokom devedesetih u Sarajevu pod opsadom.
– Smatram da je „Meša Selimović“ najpoštenija književna nagrada kod nas – kaže Kecmanović u razgovoru za „Novosti“. – U izboru najbolje knjige učestvuje žiri sa najviše kritičara. Za mene je ova nagrada značajna zato što je, po mom mišljenju, „Derviš i smrt“ jedan od najboljih romana napisanih na srpskom jeziku. Mada nisam imao svesno to u planu, čini mi se da postoji neka dubinska veza između mojih i Selimovićevih likova, koji potiču sa istog podneblja.

* U romanu „Top je bio vreo“ najviše stradaju obični ljudi, bez obzira na nacionalnu pripadnost, i Srbi, i Hrvati, i Muslimani. Da li je to bio najbolji način da izbegnete ideologiju?
– Pokušao sam da odbacim ideološke predrasude i pišem o ratu kakav jeste. U ratu nema mnogo ideologije. Ona postoji samo u početku. Istorija pokazuje da otkako postoje ratovi postoji ratno profiterstvo i bogaćenje. Na kraju krajeva, kada se podvuče crta, oni koji su imali ekonomski motiv pokretali su i završavali ratove kada je to njima ogovaralo.

* Da li je u građanskom ratu etničko pitanje uvek iznad etike?
– U ratu je teško ostati veran etičkim principima. Rat koji postepeno razara moralne kriterijume u romanu je pokazan kroz dva lika – glavnog junaka, dečaka, Srbina i njegovu komšinicu Hatidžu, koja ga posle pogibije roditelja prihvata i štiti više nego jedinog sina. Međutim, potp una promena nastupa nakon što joj je sin poginuo. I jedanaestogodišnji dečak posle upoznavanja lica i naličja rata odlazi iz muslimanskog dela Sarajeva da „ratuje“ protiv svojih komšija. Od moralnog pada u romanu uspeva da se sačuva samo komšinica Munevera, koja je sve vreme pomagala jednoj srpskoj porodici, tako što odlazi. Ali, mnogi će reći da ni napuštanje nije moralni čin.

* Da li istorijski romani mogu da se pišu bez veće vremenske distance? Kolika je distanca potrebna?
– U književnosti, kao i u samoj umetnosti, ne postoje pravila. Rezultat određuje pravila. Ako je roman u redu, onda znači da mu je bila potrebna baš tolika vremenska distanca. Nekad je to jedna godina, a nekad hiljadu godina. Ipak, sigurno je da roman pisan u različitim vremenskim razmacima ne može biti isti. Uveren sam da će se o ratu u Bosni za dvesta godina pisati na drugačiji način. Naravno, ako se bude pisalo. Uostalom, ovaj roman ne bi bio lošiji da je objavljen u vreme ratnih sukoba, čak bi u tom momentu izazvao mnogo veću buru u javnosti.

* Pojedini kritičari zamerili su vam što pišete o ratu u Bosni, a niste u njemu učestvovali?
– Ni Ivo Andrić nije bio nabijan na kolac, ni Karl Maj nije skidao skalpove Indijancima. To nije nikakav kritički argument, kao što to ne može biti ni bilo kakva biografska činjenica iz života pisca. Možda mi
je to što sam rođen i odrastao u Sarajevu pomoglo prilikom slikanja karaktera mojih likova, ali ovakav roman je mogao da napiše i neko ko nije odatle. Samo bi mu bilo mnogo teže.

* Polemika u medijima je pokrenula pitanje da li kod nas i u književnosti postoji podela na srpski i antisrpski lobi?
– Zapravo, ako ćemo da govorimo pošteno o polemici koja se vodila, postoje samo dva kritičara koja su me napala. Prvi je bio Vladimir Arsenić u „Danasu“, koji je pod formu kritike podveo ideološki naboj, a onda se u „Politici“ oglasio Zlatoje Martinović. To nije bio kritički formulisan tekst, ali je otvorio prostor da mu odgovorim. I to je podiglo prašinu. Sam o su ta dva čoveka ozbiljno napala moj tekst, ostali su ga podržali. Ne bih rekao da kod nas postoji srpski i antisrpski lobi, već nacionalističke i autošovinističke grupe, odnosno grupe nacionalnih mazohista. Meni je strano određivanje bilo kakve vrste u književnosti. Podjednako dobro mogu da pišu ljudi obe orijentacije, ali ako u pisanju tu orijentaciju zaborave. Ako oni koji pišu imaju tu orijentaciju dok pišu, bilo da je nacionalistička ili autošovinistička, onda je to loše. Nažalost, takvih slučajeva ima mnogo.

* Da li je dužnost pisca, koji se bavi temama ratnih zločina, da nedvosmisleno bude na strani svog naroda, ili da bude „politički korektan“?
– Postoje segmenti svakodnevnog života u kojima je to što se zove politička korektnost potrebna. Međutim, to ne bih nazivao političkom korektnošću, nego onim što se zove politička pristojnost. Moj cilj nije bio da budem politički nekorektan. Još manje da budem politički korektan, jer je to nešto što ubija umetničko delo.

* Koliko se pisac, iako je njegovo delo fikcija, rukovodi političkom korektnošću, a koliko sopstvenim uverenjima?
– Pisac koji želi da napiše dobru knjigu, mora da zauzme određeni stav i da se izdigne iz nacionalnog, ideološkog i bilo kakvog drugog pristupa. Nisam neki pristalica velikog uticaja literature na vanknjiževni život i ne mislim da literatura može da utiče da se bilo šta van literarnog života promeni.

* Da li bi, ipak, promocija književnih dela koja na sličan način govore o ratu u Bosni promenila sliku o tome da smo mi Srbi krivi za sve?
– Nije sporno da ljudi koji su naređivali pokretanje rata sa sve tri strane mogu biti optuženi za zločin. Optužuju Srbe za granatiranje Sarajeva, ali postoje pojedinci koji su to naredili. Svetska konstelacija je tako postavljena da smo mi krivlji od ostalih. Tu se ne prati istina. Inače, postoje određeni centri koji su kreirali takvu istinu. Međutim, većina ljudi u svetu nema potpuno jasnu sliku, što je sa jedne strane loše. Po „difoltu“ preuzimaju matri cu da su Srbi za sve krivi, ali zašto su tačno krivi i šta su to uradili – ne znaju.

* Verujete li da će neki vaš kolega sa druge, odnosno bošnjačke, strane o ratnim zločinima progovoriti bez navijanja, kao i vi?
– Mislim da treba sačekati neko vreme. Generalno, veliki broj umetničkih dela sa te strane prati stereotipe. Ali, postoje ljudi koji razbijaju stereotipe i na ovoj i na onoj strani. Generalno, u Bosni postoji problem, ne sa piscima, nego sa novinarima. Tamošnji vodeći novinari tek sada pišu o teroru nad Srbima tokom rata i pozivaju na odgovornost. Problem je što baš oni nisu reagovali kada je trebalo, nego su svojim tekstovima doprinosili atmosferi terora. Taj problem je etički i njihova sredina bi to trebalo sa njima da raščisti, a ne ja.

KIŠA SU NAPADALI OZBILjNIJI
– NAŽALOST, sve naše polemike su ideološke. Književni argumenti uvek su služili za to da se potkrepi i opravda ideološki motiv za sukob. Ideologija je u pozadini sukoba tradicionalista i modernista. Ideologije je bila u napadima na Danila Kiša sedamdesetih godina. Čisto književna rasprava ne bi mogla da bude tako ostrašćena i zanimljiva široj publici. S tim što oni koji su napali moj roman nisu pokušavali da nađu ozbiljne književne razloge. Kiša su napadali mnogo ozbiljniji ljudi.

PREDSTAVA I FILM
KECMANOVIĆ priprema dramatizaciju oba svoja romana, a nada se da će ih, možda, videti i na filmskom platnu:
– Već sam se dogovorio o dramatizaciji „Feliksa“. Predstava će se verovatno igrati u pozorištu, a i filma će biti – ako bog da. Zbog novca je snimanje filma malo komplikovanije.

Dragana Matović – Večernje novosti 22.02.09