Kolumne

Vladimir Đorđević | Kulturni turizam kao slepa ulica lokalnog razvoja

vladimir-djordjevic

Doviđenja iz Niša

Samo prisustvo turiste ili putnika u jednom mestu, nije dovoljno da se mesto smatra turističkom destinacijom ili turističkim proizvodom.

Tek lokalna zajednica, uključena u promovisanje svog mesta i svesna njegovih turističkih potencijala i osobenosti, čini jedno mesto turističkim. Činjenica da najveći broj Nišlija ne očekuje turistu na ulicama grada i da su iznenađeni njihovim sporadičnim pojavama, dovoljno govori o nepostojanju Niša kao turističkog proizvoda.

Napraviti od grada turistički proizvod, dugotrajan je i kompleksan posao. Posao koji zahteva učestvovanje celokupne poslovne zajednice, angažovane na poslovima turizma i ugostiteljstva, sportskih radnika, kulturne i političke elite. Istovremeno, proces koji pretpostavlja postojanje jake svesti o lokalnim posebnostima određenog mesta i spremnosti lokalnog stanovništva da svoje osobenosti baštini i prezentuje.

Zaokupljen, najpre razvojem, a kasnije spasavanjem velike industrije, Niš je propuštao prilike da se ozbiljno posveti rešavanju ovog zadatka. Nedavno, ukazala nam se šansa da jedan šire značajan jubilej dovedemo u vezu sa našim gradom i iskoristimo ga za promovisanje Niša kao turističke destinacije i specifičnog turističkog proizvoda. Proslava hiljadu i sedamsto godina Milanskog edikta, dogodiće se dve hiljade i trinaeste u nekoliko gradova Evrope, između ostalih i u Nišu. Kao razlog proslavljanja ovog istorijskog događaja u našem gradu, uzeta je činjenica da je donosilac Milanskog edikta, car Konstantin, rođen u Naisusu, današnjem Nišu. Ovo je idealna mogućnost za prvu ozbiljnije primećenu promociju grada. Takođe, prilika je da se grad čvršće identitetski poveže sa svojom istorijom i njenom zaostavštinom i tako se pozicionira na mapi turističke Evrope kao mesto od značaja za svetsku istoriju.

Ipak, za nepune dve godine, koliko traju aktivnosti na pripremi obeležavanja jubileja, mnogo kontroverzi i nesuglasica, a premalo konkretnih rezultata, odvojilo nas je od onoga što bi trebalo da bude zajednički interes svih građana. Tačnije, taj opšti interes nikada nismo ni definisali. Od grandioznih projekata postavljanja kolosalnog spomenika, zatim krsta na obližnjem gradskom brdu, preko senzacionalističkih vesti o dolasku pape, sve do fiktivnih najava holivudskog filma o caru Konstantinu, ostali smo uskraćeni za jasnu i realnu definiciju onoga što kao grad želimo ovom proslavom. Tamo gde nema takvog koncenzusa, ostavlja se širok prostor za lične inicijative, a improvizacija i lakonstvo dolaze onde gde je neophodna temeljnost i stručnost.

Ostaće nejasno šta je grad želeo samom proslavom. Da je namera bila bolje pozicioniranje Niša na karti Evrope, siguran sam da bi se pronašli načini za artikulisanje svih želja i stavova aktera ovog procesa u zajednički stav. Pronašao bi se tako i način da Niš dobije svoju prepoznatljivost u svetu. Očigledna je nedoumica koja je postojala sve vreme kako pomiriti ono što zaista jesmo, sa onim što očekujemo da budemo. Kao da je važan zadatak, postavio pred nas nerešivu jednačinu u kojoj se traga za lokalnim identitetom unutar značajno šireg konteksta. Kako bi se proslava značajne godišnjice uspešno inkorporirala u sam život grada pre i nakon godine jubileja, ostvarujući između ostalog i veliki turistički potencijal, ostalo je neophodno pronaći onaj element koji će građanima Niša podvojenim od istorijskog konteksta grada, omogućiti identifikaciju sa antičkim nasleđem, kroz gradsku arhitekturu (bazilike, ranohrišćanske grobnice, arheološka nalazišta na Medijani i gradskom polju), istorijske artefakte (stalna muzejska postavka) i duhovnost (edukacija, umetnost, bogoslužbena praksa ).

U ambijentu prilične neusaglašenosti stavova o prioritetima, san jednog lokalnog privrednika uspeva da učvrsti crkvu, narod i nosioce vlasti u uverenju da je krst koji svetli upravo onaj deo identiteta koji nam nedostaje. Istovremeno, unutar stručne javnosti, umesto zajedničkog rada na iskopavanju i adekvatnom prezentovanju arheološkog nasleđa, dolazi do debate oko preraspodele nadležnosti i prava na istraživanja u Medijani.

U takvom ambijentu proizvoljnosti, bez zajednički usmerenog delovanja i konkretnih radnji, lokalni turizam ostao je na margini , uskraćen za snažniju podršku od deklarativne, zadovoljivši se realizacijom tek dela obećavanog. Istovremeno, već ozbiljna promocija novog turisičkog proizvoda, ranije prezentovana na relevantnim sajmovima po Evropi, uskraćena za realizaciju olakih obećanja političke elite, suočila se sa neprijatnom realnošću. Uzalud se gotovo svako udruženje u gradu naziva po Naisusu ili Konstantinu kada u niškom genius loci ne postoji ono nešto što bi građaninu, baš kao i putniku, omogućilo identifikaciju sa nasleđem antičkog Niša.

Tragajući za tim bitnim elementom čije odsustvo remeti zamišljenu idealnu formu našeg turističkog proizvoda, lokalni turizam se konfuzno oslanja na miks duhovnosti i estrade, čiji smo potpuni poraz kao modela videli prilikom nedavne proslave gradske slave. Igrokaz sa togama i legionarima, koji je tada prikazan, mnogo više podseća na paradu ili karneval, nego li na organizovanu proslavu gradske istroije i lokalnih vrednosti.

Potpuno je nejasno i neizvesno kako će se u nekoliko preostalih meseci privesti kraju organizacija predstojećeg jubileja. Zamišljena kao veliki razvojni potencijal, odlična prilika za promovisanje grada, njegov izlazak iz anonimnosti i popravljanja imidža u svetu, dve hiljade i trinaesta godina ostaće izgleda jedna od neiskorištenih šansi. Ništa previše novo, Niš je i svojim strateškim dokumentom definisan kao grad „nepresušni izvor šansi“, nepresušan valjda zbog toga što ih tako često propušta.

Vladimir Đorđević

Pročitajte i...