Velika misija NAF-a

Nju­jor­ški sli­kar Ra­do­van La­le Đu­rić, ni­ške go­re list, osno­vao je Ni­šku art fon­da­ci­ju (NAF) kra­jem 2003. go­di­ne, sa gru­pom svo­jih pri­ja­te­lja – Jo­va­nom Ći­ri­lo­vim, Oljom Iva­njic­ki, Ne­dom Ar­ne­rić, Gor­da­nom Su­šom, Ra­dom Đu­ri­čin, Dra­go­šem Sto­ja­no­vi­ćem, Đor­đem La­lo­še­vi­ćem, Ti­ho­mi­rom Tri­vun­cem, Mi­haj­lom Spa­so­vi­ćem i Ne­na­dom Cvet­ko­vi­ćem. O ve­li­koj mi­si­ji NAF-a u afir­ma­ci­ji mla­dih umet­ni­ka, o mo­guć­no­sti­ma de­me­tro­po­li­za­ci­je srp­ske kul­tu­re, o to­me šta je sa­njao a šta mu se do­ga­đa­lo, eks­klu­ziv­no za „Prav­du“ go­vo­ri sli­kar Ra­do­van La­le Đu­rić.

NAF je po­mo­gao „Ate­ljeu 212“ da u re­ži­ji Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća, ina­če ro­đe­nog u Ni­šu, vra­ti na sce­nu pred­sta­vu „Ko­sa“, ko­ja je iza­zva­la ve­li­ku pa­žnju mla­đe pu­bli­ke i kri­ti­ke.

Na vas su se u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Ni­šu lju­ti­li što ni­ste do­ve­li „Ko­su“ u ovaj grad.
– Za glu­mač­ko ple­me „Ko­se“, ko­je ima pre­ko pe­de­set iz­vo­đa­ča i osta­le teh­nič­ke zah­te­ve, ova pred­sta­va za­i­sta ne mo­že da se od­i­gra na sce­ni NP u Ni­šu. I da­lje mi ni­je ja­sno za­što na ra­čun fon­da­ci­je NAF sti­žu kri­ti­ke upra­vo iz gra­da u ko­jem je osno­va­na, či­joj kul­tu­ri je naj­vi­še da­la i u ko­jem su do sa­da pre­mi­jer­no po­či­nja­le sve iz­lo­žbe, iz­me­đu osta­log, i iz­lo­žba Le­o­nar­da da Vin­či­ja. Ina­če, mo­je is­ku­stvo u sa­rad­nji sa Na­rod­nim po­zo­ri­štem u Ni­šu po­ka­zu­je da bi oni pr­vo mo­ra­li da po­či­ste u svo­joj ku­ći. Jer, lič­no sam do­vo­dio či­sta­če da im sre­de rad­ne pro­sto­ri­je i to­a­le­te, ka­ko se ne bi­smo bru­ka­li pred pu­bli­kom, ka­da je Ko­kan Mla­de­no­vić re­ži­rao tri jed­no­čin­ke sa na­šeg na­grad­nog kon­kur­sa za dram­ski tekst.

Ka­ko pod­no­si­te kri­ti­ke iz Ni­ša?
– Te­ško raz­u­mem ko­li­či­nu su­je­te na ko­ju na­i­la­zim u Ni­šu, gra­du svog de­tinj­stva, u ko­jem sam i osno­vao fon­da­ci­ju. Ne raz­u­mem ni di­le­me da li je NAF ni­ški ili sve vi­še po­sta­je be­o­grad­ski. Me­đu­tim, isto­vre­me­no po­ru­ču­jem da ću na­sta­vi­ti da ra­dim na raz­bi­ja­nju svih vr­sta pro­vin­cij­ske učma­lo­sti, na ko­ju pri­sta­ju sa­mo oni ko­ji su du­hov­no uča­hu­re­ni i ko­ji­ma je vr­hu­nac ako su me­đu pr­vi­ma u se­lu.

Da li i da­lje tvr­di­te da mi­si­ja NAF-a ni­je sa­mo ni­ška, ne­go i srp­ska?
– Tu mo­ju tvrd­nju pot­kre­plju­ju su­ve či­nje­ni­ce o sve­mu što smo ra­di­li i ura­di­li, od osni­va­nja fon­da­ci­je 2003. go­di­ne do da­nas. Po­ka­za­li smo da pro­vin­ci­ja za­pra­vo i ne po­sto­ji za­to što je ne­ki grad ma­nji ili ve­ći, me­tro­po­la ili ni­je, već se ra­di o to­me da li lju­di u ne­koj sre­di­ni raz­mi­šlja­ju ma­lo­gra­đan­ski ili svet­ski. U kul­tu­ri Sr­bi­je učma­lost pri­ja „ma­lim mi­še­vi­ma“, ko­ji­ma bi sva­ko ta­la­sa­nje po­ka­za­lo ko­li­ko su ma­li ili ko­li­ko ne zna­ju. A naj­vi­še ih je u in­sti­tu­ci­ja­ma kul­tu­re, ko­je ži­ve na dr­žav­nim ja­sla­ma i u ko­ji­ma ži­vo­ta­re po­je­din­ci ko­ji­ma je naj­va­žni­je da ima­ju za pla­te, to­pli obrok, za kre­če­nje kan­ce­la­ri­ja ili pro­me­nu cre­pa i olu­ka na kro­vu. Na­ša fon­da­ci­ja je upra­vo po­ka­za­la da cen­tri i kul­tur­na ža­ri­šta ne mo­ra­ju uvek bi­ti u me­tro­po­li. Ina­če, ni­je nam bi­lo la­ko da pro­bi­je­mo led. Ali, za­hva­lju­ju­ći na­šoj mi­si­ji, taj led se sve vi­še to­pi i ne­ma raz­lo­ga da po­su­sta­ne­mo. Za­to će od NAF-a bi­ti još pri­jat­nih iz­ne­na­đe­nja za ce­lu Sr­bi­ju. Ina­če, baš me bri­ga što se ov­de uspeh još te­ško pra­šta.

Izvor: Pravda