Gradonačelnik Niša, Zoran Perišić, primio je u Gradskoj kući turistu koji je greškom kontrolora došao u Niš na proslavu Milanskog Edikta ali ipak izrazio želju da obiđe rodni grad Cara Konstantina.
Nakon opuštajućeg razovora turista je upućen u „Kancelariju za obeležavanje Milanskog Edikta“
Hmmm, krejzi Srbs, pomislih. Translejtovao sam „Pendžer“, kaže Google „Stakleni prozor“?! Kakve sad veze ima Car Konstantin sa staklom i prozorima?!
„Dobar dan“, lepo se predstavim „Gde bih mogao da vidim nešto o Caru Konstantinu?“
„Kako gde?! Pa na internetu naravno. Zar ti sinko stvarno misliš da mi pored tolikih informacija po raznim sajtovima stvarno imamo vremena da, šta ti ja znam i ne daj Bože, štampamo, pravimo, organizujemo i izmišljamo nešto? Nemamo mi vremena za to“
„A ako nije problem, da pitam, a šta onda vi svi tu radite?“
„Bože dragi?! Jasmina, čuješ li ti ovog? Jacooooo! Jasmina! Aha, u klozet si! Dooobrooo! Vidi ovako dete. Mi danas moramo da promenimo ovo levo staklo. Vidiš? E, a sutra nam dolaze opet ovi Drljini da premere i ovo desno izlomljeno.
Svi misle da sedimo za džabe, a pune su nam ruke posla. Te kafica za majstore, te rakijica. Evo juče oni što bili da provere mere što su ovi pre dva dana izmerili, znaš, da ne dođe do zabune posle, tražili i pljeskavicu. Mora da se nabavi. Mora i tačka“
„A taj veliki krst sa amfiteatrom, muzej, hrišćanske kuće? To zaista postoji ili ne? Pričali su i da će na putu koji vodi do kompleksa biti izgrađeni mali muzeji gde bi svaki predstavljao jednu hrišćansku zemlju.“
„Kakav crni krst dete moje. Pa „oni“ još uvek ne mogu da se dogovore gde je rođen Konstantin, a kamo tek da prave nešto novo“
„Kako mislite da se „dogovore“? Pa zar se to ne zna?“
„Pa zna se samo ne mogu da se dogovore. Jedni znaju da je ovamo a drugi znaju da je onamo. Tu je problem. Razumeš?“
„Iskreno, ništa ja Vas ne razumem. Hajde da skratimo da Vam ne oduzimam dragoceno vreme. Da li ima proslave ili nema?“
„Pa ima“
„A kako da „mi ostali“ to znamo? Šta ste vi, mislim na grad, uopšte uradili da stavite do znanja turisti da se u gradu obeležava godišnjica Milanskog Edikta?“
„Kako šta? Pa evo da ti kažem kad baš pitaš. Sve što se dešava po gradu nosi Konstantinovo ime. „Konstaninov kup u šahu“, „Naučni skup Konstantin“, imaš u jednoj kafani i biftek Konstantin. Ima još podosta. Nije da nema. Čak smo ove godine počeli i one magnetiće za frižidere da pravimo sa motivima Edikta. Vidiš da ima?“
„Čuvao Bog i Vas i mene što siđoh ovde! Da li mogu samo još nešto da pitam ako možete da mi pomognete pa da idem dalje?“
„Da nećeš pljeskavicu možda?“
„Ne, ne. Hvala. Neću pljeskavicu. Gde onda mogu da pronađem, a da nije na internetu, još neke informacije o celoj ovoj proslavi?“
„Imaš malko naniže jednu kafanu, Skadarlija se zove. E tu ti sede stalno jedni te isti i nećeš da veruješ, ali sve znaju. Čudo“
Nakon par piva u Skadarliji rekli su mi „Idi na Medijanu. Tamo sad postavljaju neki krov da zaštite sve to, al valda će te puste da vidiš“
Na Medijani najviše me je fascinirao baš taj krov o kome su pričali. Fenomenalno izgleda. Jednostavnost konstrukcije sa primenom modernih materijala se potpuno uklopila u celo okruženje. Toliko su usavršili tehniku građenja pa sada prave podzemne krovove jer oni klasični krovovi koje se vide, u godini Milanskog Edikta, su totalo „out“.
(krov na Medijani)
Na poziv našeg novinara, iz glavne kancelarije za proslavu Milanskog Edikta su nam povodom ovog slučajnog turiste u Nišu, izdali samo kratko saopštenje
„Nemamo mi ništa sa tim“.