Piše: Dejan Stojiljković
Režija: Frank Darabont
Glavne uloge: Thomas Jane, Marcia Gay Harden, Toby Jones, Andre Braughe.
Žanr: horor/adaptacija/drama
Proizvodnja: SAD, 2007.
Trajanje: 125 min.
Ne zanima svakoga odakle dolaze kratke priče, i to je savršeno razumljivo – ne morate da shvatate motor sa unutrašnjim sagorevanjem da biste vozili kola, niti morate da znate za okolnosti vezane za pravljenje priče da biste iz nje izvukli nešto zadovoljstva.
Iz beleške Stivena Kinga za novelu „Izmaglica“
Iako su mnogi skloni da misle kako je „Izmaglica“ (The Mist) najkraći Kingov roman istina je da se, u stvari, radi o obimnoj noveli koju je majstor horora napisao davne 1976. za antologiju „Mračne sile“ na nagovor svog agenta Kirbija MekKolija.
Frenk Darabont se odavno nosio mišlju da ekranizuje ovo delo, naime, želeo je da to bude njegov rediteljski debi. Ali, umesto jedne Kingove novele, on je ekranizovao drugu – „Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku“, pretočivši je u sjajan film.
Zanimljivo je da je „Izmaglica“, u neku ruku, zaokruživanje trilogije „zatvorskih filmova“ jer, sledeći veoma uspešnu „Zelenu milju“, ona govori o ljudima sabijenim među zidove, u zatvoren prostor, o njihovim strahovima, slabostima, paranoji i (ne)upućenosti jednih na druge. Ovo vivisekciranje ljudske psihe (kome je King kao pisac i te kako sklon) Darabont znalački prenosi na veliko platno, daleko bolje od mnogih njegovih kolega koji su se izblamirali neuspešnim adaptacijama Kingovih dela. Tako smo i dobili „Izmaglicu“, koja je, za razliku od prethodna dva filma, čistokrvni horor, rađen u maniru starih filmova B-produkcije na kojima je sam pisac odrastao gledajući ih kao klinac u drajv-in bioskopima.
Iako je „Izmaglica“ imala čak tri puta manji budžet od „Zelene milje“, ni u jednom kadru film ne deluje kao pop-corn zanimacija za instant plašenje i instant-zaborav. Na vizuelnom planu, Darabont nastupa iskusno, moglo bi se reći i pomalo podmuklo, gradeći mračnu atmosferu umotanu u izmaglicu koja je zatekla obične ljude u neobičnoj situaciji, opet, na običnom mestu – u supermarketu. Izmaglica boje srebra došla je preko jezera, u jedno jutro nakon oluje, baš u trenutku kada je Majkl Drajton (u tumačenju sjajnog Tomasa Džejna) završavao svoju novu sliku – svojevrstan Darabontov omaž Kingu i njegovom serijalu „Mračna Kula“. Ono što sledi je horor sa zapletom tipičnim za palp-romane iz šezdesetih: vojni eksperiment u obližnjoj bazi polazi naopako, iz nepoznate dimenzije dolaze bića užasnija od same smrti, mala grupa ljudi u bezizlaznoj situaciji počinje da se pretvara u sliku čitavog čovečanstva, otuđenog, sebičnog, poluludog od straha.
I tu se Darabont uzdiže iznad literarnog predloška koji se u svojoj poslednjoj trećini vratio palp-korenima u neubedljivoj završnici bez smisla. Pre svega, on se skoncetrisao na same ljude, i čudovišta koja oni kriju u sebi (a imena tih čudovišta su poznata: kukavičluk, egoizam, zavist, fanatizam, glupost…), a ne na ona prava koja kidišu iz izmaglice. Sam posao olakšala mu je fenomenalna ekipa epizodista, od kojih su mnogi glumili u njegovim prethodnim filmovima. S druge strane, Tomas Džejn, kao tumač glavne uloge, odradio je sjajan posao i mnogi će biti iznenađeni ubedljivošću i emocionalnim nabojem njegove glume, prosto je neverovatna njegova moć transformacije, toliko da na momente ne verujete da je taj isti čovek igrao strip heroja Panišera, bejzbol legendu Mikija Mentla i južnoafričkog razbojnika Andrea Standera. Uz njega, svakako najbolje glumačko ostvarenje dala je Marša Gej Harden, kao gospođica Karmodi, religijski fanatik, starozavetnog tipa, tako omiljen motiv u Kingovom spisateljskom opusu.
Ipak, najveći utisak ostavlja poslednja četvrtina filma gde se Darabont otrgao od fabule Kingove novele i uradio sopstveni kraj. Hrabro, sumanuto i maltene genijalno. Dok automobil sa preživelima iz supermarketa klizi kroz avetinjske predele prkrivene izmaglicom, te jezive scene još jezivijim čini glas Lize Žerard koja peva antologijsku numeru „The Host Of Seraphim“ kultnog benda Dead Can Dance (čiji je Darabont fan) i stvara jedan od najupečatljivijih momenata ovogodišnje holivudske filmske produkcije. Nakon toga, sledi kraj u kome se Darabont drznuo da nadvisi samog majstora Kinga i na taj način osrednju novelu napisanu pre više od trideset godina pretvori u verovatno najbolji horor-film godine.