Britanska grupa The Charlatans gradila je svoju dugogodišnju karijeru jednog od najbitnijih madcesterskih bendova u senci grupe koja je bila (i ostala) sinonim za taj isti „Madchester“, pogadate, radi se o The Stone Roses. Odmah na pocetku proglašeni za manje bitan i manje kvalitetan bend, The Charlatans su uvek bili predmt predrasuda i potcenjivanja, ipak, pocev od svog izuzetnog debija „Some Friendly“ iz 1990. oni su negovali upecatljiv stil i dobru svirku, i što je najvažnije, uspeli su u jedinoj stvari koja Rouzisima nije pošla za rukom – nisu se raspali.
„You Cross My Path“ je jubilarni, deseti album za The Charlatans, i svetlost dana (tacnije – interneta) ugledao je kao besplatan download na sajtu XFM-a, da bi na vinilu i CD-u (doduše, u ogranicenom tiražu) bio izdat tek dva meseca kasnije. Tako su The Charlatans postali prvi bend koji je izdao album besplatno putem sajta jedne radio stanice. Ovaj potez sledio je trend plasiranja muzike u digitalnom vidu publici na koji su se neposredno pre njih odlucili Radiohead, i osim vida svojevrsne antikorporativne pobune, on je deklarativno izrazio stav benda da je „muzicka industrija mrtva i da buducnost leži u živim svirkama.“ Živi bili – pa videli.
Album otvara prvi singl „Oh! Vanity“, pesma koja neodoljivo podseca na „Waiting For The Siren’s Call“ mancesterskih legendi New Order i u tom maniru album se nastavlja do poslednje numere. Stice se utisak da su se momci iz benda pomalo umorili od promene stilova i eksperimentisanja i da su rešili da se vrate svojim madcesterskim korenima, melodicnijem i ritmicnom rokenrolu. Uticaj New Order-a i The Smiths je prosto neverovatan, od ovih prvih pokupljen je masivan, melodicni bas, od drugih – gitarske deonice a la Džoni Mar. Drugi singl „The Misbegotten“ još više u sebi ima ovog uticaja, kao da je bio prekobrojna pesma sa nekog od albuma Electronic. Cak je i pevanje u stilu Bernija Samnera, frontmena New Order. Ipak, „You Cross My Path“ uspeva da u svakoj pesmi ponese prepoznatljiv pecat benda, i pored ocigledne namere da se oda svojevrstan omaž uzorima. Za razliku od prethodnih albuma koje je, u odredenim segmentima, znala da karakteriše neka vrsta hermeticnosti, na ovom je bend otvoreniji, tako da svaka numera ima karakteristike potencijalnog hita. Zato i nema masnih hendriksovskih rifova i oštre ritam sekcije kakve pamtimo iz njihovog možda najveceg hita sa prvog albuma „The Only One I Know“ ili središnje tacke karijere olicene u albumu „Tellin’ Stories“ iz 1997. vec je dominacija prepuštena melodicnim klavijaturama i Bardžisovom vokalu koji je na ovoj ploci „mekši“ nego ikad.
„You Cross My Path“ je zbog svega toga logican trenutak zrelosti benda koji iza sebe ima zavidnu karijeru, pregršt visokih mesta na top listama sa ove i one strane okeana, i izgraden autorski izraz, toliko osporavan i potcenjivan, ali na kraju, upravo ovim albumom potvrden u praksi. Sama cinjenica da su The Charlatans izabrali da neuvijeno pokažu koji bendovi su na njih izvršili najveci uticaj nije nikakva mana jer se radi o verovatno dva najuticajnija britanska benda u novijoj istoriji rokenrola koji su, slucajno ili ne, dokaz da dobar rokenrol još uvek dolazi iz Mancestera.
Dejan Stojiljković