U ovih proteklih deset godina često bi se sećali zime te ’96. i ’97, protestnih šetnji, pištaljki, bezbroj akcija i događaja – istorijskih, ali i i onih običnih, iz života malih ljudi, koji nisu deo zvanične istorije. Teško je i na ovom mestu spojiti te velike događaje o kojima svi manje-više sve znaju, sa onim malim koji nikada neće biti deo nijednog dokumentarnog filma. Ali, vredi pokušati…
Piše: Jugoslav Joković
Kada govore o protestu ’96, čak i mnogi njegovi učesnici su skloni da tvrde da nije uspeo. Kažu, nismo ništa uradili, mogli smo da srušimo režim još tada, ali eto, nismo bili istrajni, podelili smo se oko cilja…
Kad god čujem ovakve ocene, a ima ih koliko hoćete, jer naše televizije upravo pametnjakovićima tog profila daju najviše prostora, obuzme me onaj isti žar kao tih godina, kada smo se, pokušavajući da organizujemo protest, suprostavljali onima koji su sejali parole tipa: „Mene politika ne interesuje, Ma, svi su oni isti, i slično“.
Nismo mogli da ga srušimo, tada je to bilo nemoguće. Da bih pojasnio ovu tezu pokušaću da se vratim na početak. Zato ću ovu priču o deset godina posle protesta početi podsećanjem na deset godina pre protesta.
Otprilike tada, Srbija je prvi put čula za Miloševića. Njegov politički uspon može se u najkraćem opisati: kriza na Kosmetu zbog iseljavanja Srba eskalira, renesansa nacionalnog zanosa izazvana decenijskim nepravdama prema Srbima u komunističkoj Jugoslaviji, ustav koji Srbiji vraća vlast nad pokrajinama, prvi višestranački izbori i ubedljiva pobeda socijalista na čelu sa njim.
A onda početkom devedesetih nastupa druga faza. Raspada se zajednička država, režim istovremeno ulazi u sukob sa celim svetom, sa susedima i sa pola Srbije, stižu ratovi, sankcije, izbeglice, hiperinflacija …
Suočena sa strmoglavim putem u propast, srpska vlast tokom 1993. i 1994, okreće novu stranicu. Parola „Svi Srbi u jednoj državi!“ pretvara se u „Mir nema alternativu!“, deda Avram promoviše novi dinar, radikali svoje mesto u vladajućoj koaliciji ustupaju Novoj demokratiji, počinje lagani ekonomski oporavak ratom iscrpljene privrede, sankcije popuštaju, Milošević krajem 1995. dobija titulu princ iz Dejtona, a na domaćoj sceni uz njega pristaje sve više pojedinaca, čak i onih koji imaju nekakav liberalni i demokratski predznak.
Te 1996. izgledalo kao da će on zauvek vladati.
Za novembar mesec raspisani su savezni i lokalni izbori. Rezultati izbora za Saveznu skupštinu, 3. novembra, bili su poražavajući. Opozicija okupljena u koaliciju Zajedno (SPO, DS, DSS, GSS) dobija manje od milion glasova (stranke koje su činile koaliciju su tri godine ranije dobile ukupno oko 1,5 milion birača). Međutim, na lokalnim izborima, zahvaljujući većinskom izbornom sistemu kao i činjenici da radikalski birači podržavaju kandidate koalicije Zajedno u drugom krugu, 17. novembra, dešava se nešto neverovatno. Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak, Kraljevo, Užice i mnogi drugi gradovi u Srbiji postaju opozicioni. Za neke od ovih gradova u kojima još od 1990. opozicija ima više glasova to ne predstavlja iznenađenje, ali za Niš, koji je pod čvrstom palicom šerifa u liku lokalnog šefa socijalista, i koji je dao svoj nemerljivi doprinos krilatici „Što južnije to tužnije!“, poraz vladajuće partije odjeknuo je poput neke jače eksplozije.
Svako od onih ko je imao čast da u učestvuje u odbrani pobede opozicije u Nišu, ima svoju verziju, jedinu pravu. Potpuna istina o događajima koji su pratili proteste 96/97 najverovatnije se može dobiti kad se sve te priče saberu, ali prethodno očiste od prekomernih doza samozaljubljenosti i egoističnih predstava o ličnom značaju.
Ja ću pokušati da ispričam svoju priču, naravno ne celu. Nečeg se više i ne sećam, a nešto i nije za priču.
*****
Moje sećanje na protest počinje nešto ranije od 17. novembra, dana kada je trebalo da bude održan drugi krug glasanja za odbornike lokalnih skupština. Nekoliko nas studenata, u pauzi predavanja, sedeli smo u klubu Elektronskog fakulteta, i raspravljali, s obzirom da su neki bili i posmatrači na izbornim mestima, na temu: Može li opozicija da pobedi? Ja sam bio skeptik. Nema šanse, a ako se to i desi, rekao sam, neće im dati vlast. Nikola, potonji lider protesta u Nišu, tvrdio je da je pobeda skoro izvesna i već je razmatrao šta sve to može da donese gradu.
A onda, došao je sedamnaesti. Uveče sam bio u poseti kod drugova, i na radiju su se čule stidljive informacije da su kandidati koalicije Zajedno pobedili u većini izbornih jedinica: Niš više nije crven! Sa prozora svoje tadašnje studentske sobe oko ponoći sam gledao kolone pobednika kako se uz pesmu kreću ka sedištu DS, koje se nalazilo na nekih stotinak metara.
Ali, razloga za slavlje nije bilo. Tokom 24 sata nakon izbora nije bilo potvrde rezultata izbora, čak su lokalni mediji počeli da emituju vesti o pobedi socijalista. Desila se krađa, bezočna, trapava i neinteligentna, ali krađa. Osamnaestog uveče građani se okupljaju ispred gradske Skupštine, među njima smo i mi studenti. Zvižduci, a onda pod kišom, kolona kreće prema pekari čiji je vlasnik jedan od članova Gradske izborne komisije. Pekara je platila ceh preko par slomljenih stakala. Nikola, dve koleginice i ja smo svratili kod mene, da se malo prosušimo. Tu smo, pod nabojem događaja, razgovarali o politici. Gotovo smo se posvađali, on je branio, a ja napadao politiku SPO i njenog lidera.
Ni utorak, devetnaesti, nije doneo ništa novo. U sredu postaje sve izvesnije da će ova priča trajati par dana ili čak nedelja. Morali smo znati da se kod Slobe sve meri mesecima i godinama. Sreda, dvadeseti uveče, opet smo na trgu. Sa bine čitaju saopštenje sindikata Filizofskog fakulteta, meni se kroz glavu vrzma nekakva ideja da se studenti oglase, nešto sam čak i napisao, osećam da mora da se uradi nešto, razgovarao sam sa stdentima, sa ponekim asistentom i profesorom – svi misle isto. Tu na trgu, nas šestoro studenata Elektronskog fakulteta se izdvajamo iz mase i raspravljamo šta treba da se radi. Neko je rekao: „Imamo Savez, to je njihov posao“. Ja sam rekao: „Ma, kakav Savez, ‘ajdemo nešto autentično“. Nema zajedničkog stava. Dogovor je da sutradan, u četvrtak, vidimo da li Savez nešto planira. Dogovor je još i da ja pripremim predlog nekakvog proglasa. Bio sam zadovoljan, proglas je već bio napisan i nalazio se u mom džepu.
Četvrtak, dvadeset prvi, sastajemo se, pravimo planove, ceo dan smo izgubili na razgovore sa predstavnicima Saveza, rezultati su mršavi. Pokušavamo da ubedimo studente da uđu u protest. Iako ima dosta otpora ideji da prekinemo nastavu, na ruku nam idu neki profesori i asistenti koji su otkazali časove. Tog dana, ipak, imamo zbor na fakultetu i prvu organizovanu protestnu šetnju studenata. I zakazan zbor za sutradan, petak u 10 sati.
Ovako neće ići, postajemo sve više svesni. Dogovor je – idemo sami, fakultetski Savez će nam dati logističku podršku. Nije to baš najjjasnije. Dolazi petak. U 9 ujutro opet smo u klubu, doterujemo proglas. Rukom je pisan, svako ima neku ideju. Približava se 10 sati. Nikola odlazi da kod nekog od asistenata da prekuca i odštampa proglas. Studenti se skupljaju, hol fakulteta je pun. U nekom trenutku, neko u toj masi me pita da li sam ja iz organizacije. Odgovaram potvrdno i već sledećeg trenutka u rukama mi je štos proglasa. Nikola je odštampao i umnožio, pomislio sam i počinjem da delim. Nisam podelio više od tridesetak, a prilazi mi jedan drug i pita šta je ovo. Ja pogledam, prvi put i vidim u uglu piše Savez studenata Univerziteta u Nišu. I tekst nije naš – stoji nešto u stilu da se utvrdi istina. Tada stiže i Nikola, i dalje nosi naš proglas na papiru, u rukopisu. Nisam našao nikog da to odštampamo, rekao je. Novi momenat – moraće neko da pročita. Sami smo. Ko će da čita. On kaže: „Hajde, ti si pisao“.
„Ne, nikako, ti ćeš da čitaš“ – naveo sam nekoliko razloga i izvukao sam se.
Nije bilo najjasnije koju ulogu igra Savez. Mislio sam da su to SPS-ovci, kasnije sam saznao da je njihovo saopštenje rezultat sastanka u rektoratu i pokušaja jedne polititički šarenolike ekipe da se neminovni protest kanališe.
Amfitetar na fakultetu je mali da sve primi, očigledno se sprema sukob predstavnika Saveza i Nikole, koji će da čita naš proglas. Vidi se da Savez nije na dobrom glasu i da nema popularnost. Izlazimo ispred fakulteta, reč uzima predstavnik Saveza, Peđa (inače, iskreni opozicionar, član SPO -i tada, ali i danas). Savez podržava protest i opravdane zahteve studenata, čita saopštenje sa Univerziteta. Nalazim se u masi, nekolicini koju sam poznavao rekao sam o čemu se radi i da izvižde Peđu, a podrže Nikolu. Ali dešava se nešto neočekivano, u trenutku kada se čita proglas SSUN, neko iz publike, kasnije sam saznao da je to jedan od Peđinih najboljih drugova dovikuje: „Šta je to!“ Masa negoduje, reč uzima Nikola: „Mi imamo naše nezavisno saopštenje“, čita proglas koji počinje u stilu američke deklaracije o nezavisnosti: „U času kada se brani istina, sloboda i pravda, nemamo prava da ćutimo… Aplauz, podrška je apsolutna. Pokušavam da odmah pokrenem masu i organizujem u protestnu šetnju, ispalo je odlično. Ali onda, reč uzima jedan od lidera protesta iz 91. (inače, aktuelni načelnik okruga). Ništa novo ne govori, ali njegova govorancija je čak razvodnila atmosferu. Ipak, krećemo u šetnju, prema trgu.
Subota. Opet smo na trgu. Nikola mi donosi vikend izdanje Naše borbe, u to vreme jedinog opozicionog lista. Prilog o nama – studentski protest u Nišu. Ali, citat iz našeg proglasa pripisan je Lapčeviću koji je, kako mi je Nikola rekao, prethodnog dana u gužvi, stavio svoj potpis na primerak našeg saopštenja dat prisutnoj novinarskoj ekipi Naše borbe. Revoltirani smo, dogovaramo nastup. Nikola odlazi sa primerkom novina, probija se na binu i obraća se okupljenim građanima rečima: „Studenti traže istinu i zato su započeli protest. Mi nismo ni Savez studenata, a ni oni iz protesta 1991, mi smo novi i samo tražimo da se prizna narodna volja.“ Dobija aplauz.
Tog dana na fukultetu zvanično je formiran Protestni odbor. Pridružili su nam se i neki studenti stariji od nas. Nikola je pitao šta mislim o tome. Nisam ih poznavao. Važno je da su dobri studenti, rekao sam. Bili su.
Kasnije sam saznao da su lideri protesta ’91. i ’92. imali sastanak u Studentskom domu na temu kako da se postave, jer je bilo očigledno da im nismo davali prostor.
Ušli smo u drugu nedelju protesta. Čekaju nas akcije. Obustava nastave i koordinacija sa drugim fakultetima. Nikola je bio hiperaktivan. Nije tada imao profilisanu političku veštinu, ali je zato imao puno energije, i vrlo jasan stav o problemu. Nisam puno učestvovao u koordinaciji sa drugim fakultetima. Iz više razloga. To je zahtevalo akciju, a meni je dopalo da radim onaj ideološki deo – pisanje proglasa i saopštenja, priprema govora za zborove. To mi je, ruku na srce, mnogo više ležalo, zato sam jedno vreme imao nadimak Amos, dok je Nikola onako veliki, sa naočarima, bio Bendžamin Franklin. Drugi razlog smanjenog angažovanja u koordinaciji sa drugim fakultetima bio je animozitet prema SSUN. Moj odlazak na univerzitet u društvu predstavnika protestanata i danas pamtim. Zajednički sastanak – Kolegijum Univerziteta koga čine rektor, prorektori i dekani, Izvršni Odbor SSUN, sastavljen od desetak momaka u kožnim jaknama koji su nas podozrivo gledali. Nisam odobravao taj dil po kome Savez daje logističku podršku. Nikola me je ubeđivao da mi u stvari vodimo protest. Ja sam izabrao da ostanem na fakultetu. A na fakultetu je zakazano Naučno nastavno veće na kome profesori treba da donesu stav. Govorio sam ispred Protestnog odbora. „Istina je svima dostupna, ali je ne mogu svi opaziti zbog predrasuda“, odbrusio sam jednom od profesora koji je pokušao da relativizuje problem diskusijom u stilu – odakle znam da su krali. Posle tog veća profesori su hteli razgovor sa mnom. Ali, bilo je tu i onoga što tada nismo mogli da znamo – ličnih motivacija propalih kandidata za rektora, dekana, čak i protivnika lokalnim socijastima na unutarstranačkim forumima ili na prethodnim lokalnim izborima. Previše za studente koji samo imaju jasan cilj. Ipak, i sa ove distance mogu da kažem da smo odigrali najbolje moguće. Nekada bismo ostajali nasamo, Nikola i ja, da procenimo razne igrače koji su pojavljivali oko nas. Procenjivali bismo, u nedostatku potpunih informacija, kroz odgovore na pitanje: „Šta misliš kakav je čovek?“ Retko bismo promašili. Oni su gledali da nas iskoriste za neke svoje ciljeve, a opet, mi smo gledali da njih koristimo za informacije o političkim procesima, držanju policije, stavu rektora i slično. Imali smo uspeha u tome, ali sa druge strane proradio je sukob sa ostalim fakultetima: ponešto nismo mogli da objasnimo i Nikola je sve češće pričao o sukobima unutar Protestnog odbora na Univerzitetu.
Ali, to se nije videlo. Duh protesta činile su brojne akcije: Studentska autonomna oblast (SAO) Mladost, pevanje himne „Bože pravde“ ispred gradske skupštine (bio sam od retkih koji su znali tekst tako da smo odštampali ceduljice sa kojih su čitali – „nastalo je novo doba“), zatim akcija sprovođenja članova GIK u zatvorskim odelima, bacanje televizora sa zgrade tadašnje Gradske TV (danas NTV), polaganje venca na Skupštinu grada pokojnoj vlasti… Bilo je veoma interesantno – parole, bilteni, akcije, neverovatna energija…
Ipak, prošlo je skoro mesec dana, a nije bilo nikakvih nagoveštaja da će izborni rezultati biti priznati. A onda, ne znam kako, došlo je do ideje da se ide u Beograd. Peške. Napravljen je plan. Osamnaest studenata (kasnije je bilo 17, posle raznih tumbanja i otkaza sa pojedinih fakulteta) krenuće za Beograd, biće podeljeni u 3 grupe, i svaka će pešačiti po 3 sata. Ta akcija bila je šok. BBC i CNN su objavili vest da niški studenti nose zapisnike sa izbora predsedniku. Ekipa je krenula iz Niša 15. decembra. Kada su stigli u Beograd, tamošnji studenti su pokušali da ih odvrate od ideje da idu kod Miloševića. No, nisu ih poslušali, srećom. Otišli su kod Miloševića, prijem je bio očekivano hladan: „Ipak niste svi sve vreme pešačili. Snage koje hoće da razbiju zemlju… Ja ću dati da se ispita ovo što ste doneli.“ I slično. Nisam bio tamo, ali pisma, koje mu je Nikola pročitao, sećam se odlično: „Molimo Vas da se vratite u okvire zakona koji će i Vas štititi, kad jednom postanete običan građanin…“
Kad su se vratili bili su heroji. Iako, na žalost, nije postignut glavni cilj – priznavanje rezultata, od tada se sve promenilo. Lokalni mediji koji su nas do tada ignorisali (osim TV Nais), od tada su otvorili svoja vrata za nas. TV5 (koja inače od tada dobija epitet da vesti, čak i one gradske, skida sa CNN i BBC) pustila je prvi prilog sa protesta 18. decembra. Protest, odnosno bojkot nastave, podržali su zvanično svi fakulteti i Univerzitet (čak i NNV Pravnog fakulteta).
Ali, umesto priznavanja izbora, vlast je spremila novi izazov – kontramiting. U sukobu pristalica vlasti i opozicije, 24. decembra, jedan čovek je pogođen u glavu. Sutradan, u znak solidarnosti, studenti u Nišu su stavili mete na glavu.
Doček Nove 1997. godine je pokazao da su studenti – članovi Protestnog Odbora, postali zvezde. Bilo je veličanstveno, ali ta sjajna atmosfera kao da je najavljivala nove izazove. Oko Nove godine dobili smo neke informacije da će režim popuštati postepeno, da će ići na iscrpljivanje i na otupljivanje oštrice protesta, ne dajući tako demonstrantima priliku da proglase pobedu. Ima indicija da bi Niš mogao da bude priznat, rekao sam Bobanu sa Filozofskog fakulteta, i pitao ga šta misli da treba radimo u tom slučaju. Izneo sam predlog da taj trenutak iskoristimo da proglasimo pobedu, vratimo se na nastavu, a sa šetnjama nastavimo, kao i do tada. On je bio rezervisan. Nije ni Nikola odmah prihvatio tu ideju, izražavajući oprez.
I danas mislim da je moja „krivica“ oko povratka na nastavu najveća, i za sve što se desilo sa tim u vezi. Bio sam ubeđen da je proglašenje pobede opozicije u Nišu dovoljan razlog za povratak na nastavu. Procena se zasnivala na tome da je jasno da protesti neće dovesti do većih političkih promena. Nekakav širi sindikalni protest nije imao šanse, a u to smo mogli i lično da se uverimo kada smo išli u Elektronsku industiju da pozovemo radnike da nam se priključe. Sa druge strane, u trenutku priznavanja rezultata u Nišu, postavljalo se logično pitanje: Kako sačuvati protest u gradu u kome je vlast opoziciona i nema tenzija? Takođe, imali smo osećaj odgovornosti prema studentima, čak i mali pritisak, jer smo ušli u treći mesec bez nastave. Znači, trebalo je da nastavimo bojkot nastave zbog rezultata u drugim gradovima, a recimo, Beogradski univerzitet nikada nije imamo totalnu obustavu nastave na svim fakultetima.
Ipak, glavni adut bio je argument da treba proglasiti pobedu, jer priznanje izbornih rezultata u Nišu to svakako jeste, i sačuvati energiju za nove bitke, s obzirom da je 1997. bila izborna godina. Iskreno, mislio sam da će ova argumentacija biti prihvaćena. Ali, otpor ovom predlogu je bio veliki, najpre kod predstavnika većine ostalih fakulteta (neki su se tek tada zalaufali), a onda čak i među našim studentima. Od trenutka kada je Nikola to prvi put pomenuo, krenuo je niz zborova na našem fakultetu. Amfiteatar je bivao konstantno prepun. Jedan od tih zborova nikada neću zaboraviti. Došli su predstavnici drugih fakulteta osećajući da će stvar ovde da se lomi. Govorili su i profesori, padale su optužbe, izbijale na površinu razne prljavštine. Pokušao sam da iznesem našu argumentaciju, reakcije su bile pola-pola. Ko god da je govorio, polovina prisutnih je aplaudirala. U jednom trenutku, optužbe na naš račun su kulminirale. Nikola i ja smo bili za stolom, i on mi se obratio rečima: „Sada ću sve da kažem!“ Pokušali smo da, kao i uvek, napravimo neki koncept za njegov nastup, ali ovaj put prevagnule su emocije. Nikola je izašao i prepustio se atmosferi, i izneo sve naše razloge. U jednom trenutku, shvativši da je rekao i ono što nije smeo, da je izneo manje lepu sliku protesta, okrenuo se ka meni. Ustao sam, jer sam prvi put video da je jedan izuzetan čovek, ogromne energije, nemoćan. Krenuo sam da ga zagrlim, oči su nam već bile pune suza. Bio je to iskreni zagljaj dvojice mladih ljudi koji imaju veliku odgovornost, ali su znali da nemaju nikog osim sebe. Svi prisutni u amfiteatru su jednako reagovali, bilo da su se slagali sa nama ili ne – ustali su, prolomio se ogroman dug aplauz, a neki su i plakali.
Izgledalo je da smo pobednici, ali čekao nas je novi dan. Dogovorili smo se da se Nikola malo skloni. Preuzeo sam da nastavim dalje sam. Trenutak je bio zaista težak, znao sam da me čeka opet isti pakao. Petnaest minuta pre zbora u amfiteatru osećao sam se bespomoćno. Ipak, prošlo je bolje nego što sam se nadao. Sukob opcija je i dalje postojao, pozvao sam dvoje profesora koji su govorili o vrednostima i značaju protesta, a ne o tome vraćamo li se na nastavu ili ne. Nakon što je profesorka govorila završio sam skup, i pored nekoliko desetina podignutih ruku onih koji su se javljali za reč, da je najbolji zaključak ono što je ona rekla: Nastavljamo protest (ne pominjući bojkot nastave).
Ironija sudbine je da sam sutradan ja bio taj koji je saopštio da nastavljamo i bojkot nastave. Odakle to. Pa, već je dobrano prošao Sveti Sava, gradska skupština je konstituisana, prošao je taj momenat, protest je bio iskompromitovan i nikako nije mogla da bude proglašena pobeda. Nadalje smo tavorili, broj studenata ispred Banovine retko kada je bio veći od stotinak. Platili smo cenu, jer je od dve opcije izabrana treća, najgora – da se bavimo samima sobom. Kada su se desila batinanja studenata, početkom februara u Beogradu, zagovornici bojkota su me pitali da li sada vidim da smo dobro uradili. Odgovorio sam da bismo lako mogli opet da prekinemo nastavu zbog jednog takvog trenutka i da bi čak to imalo više efekta, nego svakodnevna šetnja par desetina studenata. I danas mislim isto.
Kad je najavljen Leks specijalis, bio sam, gle sudbine, u istom stanu kod drugova kao i one noći kad smo slušali direktan prenos rezultata izbora na Belamiju. Bio sam srećan što se to mrcvarenje bliži kraju. Ipak pobeda. Nikola se vratio u javni život, zajedno smo napravili plan nadoknade nastave. Izgledalo je da se naši životi vraćaju u normalan tok. Vrlo brzo smo uvideli, ono što tada radili bila je velika stvar – učestvovali smo u stvaranju istorije. Povratak u normalan život pokazao je koliko je tok ta tri meseca puna energije, nade i entuzijazma, bio suprotan od uobičajenog pravca u državi koji je očigledno loš i pogrešan. I najzad, da je sve to što se desilo nepovratno promenilo i nas.
*****
Srbija je nastavila u proleće tamo gde je stala tri meseca ranije. Nove vlasti u opštinama su pokazale lice koje je razočaralo većinu šetača, a opozicija se te 1997. podelila po pitanju da li bojkotovati republičke izbore ili ne, i opet su se više bavili time nego svojim pravim ciljevima.
Ipak, značaj protesta je ogroman. On predstavlja početak poslednje četvrte faze socijalističkog režima. Osvojene medijske slobode Milošević više nije mogao da ukine, umesto toga vratio je radikale u Vladu, od tada i crnogorski režim menja retoriku, još u toku protesta, a i kasnije, režim napuštaju mnogi koji su oktobra 2000. odigrali značajnu ulogu u padu Miloševiča. Zapad se vraća na stare pozicije, otvara se problem Kosova, sledi bombardovanje, savezni izbori 2000, i najzad, 5. oktobar.
Liči na jedan vrlo jednostavan scenario u filmu koji su režirali i ovi ovde i oni tamo, a mi bili mali statisti u jednoj epizodi.
Dakle, nije se moglo više. Politički gledano, to je bio kraj treće i početak poslednje faze režima. Sociološki gledano, bio je to izraz poslednje generacije, rođene sredinom sedamdesetih, poslednje koja je sazrela pre devedesetih i uhvatila ono malo normalnosti od sistema vrednosti i usadila ga u svoje ličnosti.