Movie buster – Društvena mreža
scenario: Aaron Sorkin
režija: David Fincher
uloge: Jesse Eisenberg, Andrew Garfield, Justin Timberlake, Armie Hammer…
U početnoj sceni filma Društvena mreža gledalac prisustvuje jednom krajnje paradoksalnom, tek na prvi pogled bezazlenom verbalnom konfliktu između dvoje harvardskih studenata – devetnaestogodišnjeg genijalca za kompjutersko programiranje Marka Zukerberga (Džes Ajzenberg) i njegove devojke Erike Olbrajt (Runi Mara).
Ostavimo sada po strani to što će se ovaj, samo naoko uobičajeni raskid jedne ljubavne veze ubrzo ispostaviti kao inicijalna kapisla za kasniju „virtuelnu“ eksploziju svetskih razmera. Ovako koncipiran i ostvaren prolog od nemerljivog je značaja za razumevanje Društvene mreže, pogotovu kada se uzme u obzir da su ne samo prvobitne glasine povodom ovog filmskog projekta nego i potonji zvanični foršpani sugerisali nešto sasvim drugo, a ne ono što Finčerovo ostvarenje zapravo jeste – neočekivano inventivna dramatizacija istinitih, no mnogima nedovoljno poznatih dešavanja koja su pratila pojavu i kasniji veliki uspeh planetarnog internetskog fenomena pod nazivom Fejsbuk. Jer, iako se zasniva na stvarnim događajima i stvarno postojećim ličnostima i iako nam kazuje provokativnu priču o Fejsbuku, ovo je, suštinski gledano, sumorna drama o međuodnosima emotivno neuravnoteženih pojedinaca više ili manje zaslužnih za nastanak i afirmaciju te globalne mreže, kao i o gotovo sudbinskoj usamljenosti pojedinca čija je nesporna nadarenost praćena evidentnim hendikepom u sferi bazičnih socijalnih interakcija. Neizbežna dokumentarnost, drugim rečima, nije sprečila scenaristu Arona Sorkina i reditelja Dejvida Finčera da svoju nadasve britku dramatizaciju storije o Fejsbuku zaogrnu spasonosnim ruhom autorske imaginacije i tako naprave znatno slojevitije delo no što je nakon prvih najava da Kolumbija snima film o pomenutom globalnom servisu mnogo koji gledalac diljem zemnoga šara mogao očekivati.
U dramaturškom smislu, Društvena mreža počiva na nizu konfliktnih linija koje se razvijaju u okviru četvorougla koji čine već pomenuti genijalac Mark Zukerberg, zatim njegov inicijalni bliski saradnik i (jedini) prijatelj Eduardo Saverin (Endru Garfild), potom nadmena braća Kameron i Tajler Vinklvos (blizanci koje tumači Armi Hamer) i, na kraju, osnivač Napstera i potonji deoničar u Fejsbuku Šon Parker (Džastin Timberlejk). Posledice tih konflikata su dva saslušanja – jedno u kojem protiv Zukerberga istupa njegov (bivši) prijatelj i poslovni partner Saverin i drugo u kojem ga braća Vinklvos optužuju za krađu ideje o globalnoj društvenoj mreži. U sižejnoj kompoziciji filma ta su dešavanja pozicionirana na vrlo intrigantan način: u glavni događajni tok, koji prati razvoj odnosa među ključnim protagonistima još od njihovih ranih harvardskih dana, prvo će, skoro pa stidljivo no izuzetno lukavo, u obliku flešforvorda, biti interpolirani kratki narativni segmenti koji tematizuju ključne početne trenutke kasnijih dvaju saslušanja, da bi vremenom, kako ti segmenti budu postajali sve dominantniji i duži, inicijalni glavni tok radnje počeo u odnosu na njih da poprima strukturne odlike tipične za flešbekove i retrospekcije. Takva sižejna klackalica omogućila je Finčeru da, konačno rasvetljavajući odnose među vodećim likovima u scenama sudskih saslušanja, fenomen nastanka i razvoja Fejsbuka na efektan način sagleda iz nekoliko suprotstavljenih vizura, što u Društvenu igru unosi svojevrsne „rašomonske“ crte i čini je uistinu kompleksnim filmskim ostvarenjem.
Ali ne plene u ovom filmu samo sjajan scenario, okrepljujuće inventivna režija i duboko uznemirujuća muzika za koju su se pobrinuli Trent Reznor i Atikus Ros (Društvena mreža je na ovogodišnjoj ceremoniji dodele Zlatnih globusa trijumfovala u kategorijama najbolje filmske drame, najbolje filmske režije, najboljeg scenarija za dugometražni igrani film i najbolje originalne muzike) nego i čudesno funkcionalna, Finčerovom autorskom stilu diskretno podređena fotografija Džefa Kronenveta, a pogotovo briljantni glumački nastupi mlade glumačke postave u kojoj su mnogi, a naročito Džes Ajzenberg, pokazali zadivljujuću sposobnost brzopoteznog izgovaranja replika u silovitom ritmu na kojem bi im pozavideli i glumački velikani koji su se proslavili u klasičnim američkim skrubol komedijama.
Napokon, tu je i ta opčinjavajuća epiloška scena prepuna gorke ironije, scena kojom se na superioran način, barem privremeno, zatvara začarani krug sukoba i nerazumevanja među akterima afere Fejsbuk. Ostavši usamljen u prostoriji u kojoj se odvijalo jedno od famoznih saslušanja, Mark Zukerberg, čovek koji je omogućio da pola milijarde ljudi putem internetske društvene mreže uspostavi kakve-takve međusobne kontakte, pokušava upravo putem Fejsbuka da obnovi davno pokidane veze sa Erikom Olbrajt, devojkom koja ga je ostavila i tim ga svojim činom motivisala da napravi smele iskorake u sferu prepunu neizvesnosti… Sferu koja mu, bez obzira na razne pogodnosti, ni u kom slučaju neće ponuditi odgovor na pitanje kako se ostvaruje prava međuljudska komunikacija i kojim se to oružjem dobijaju bojevi protiv naizgled nepobedivih demona usamljenosti…
Piše: Srđan Savić
preuzeto iz Pressinga uz dozvolu redakcije