Putopis

Skijatos & Friends

Ništa se od svega ovoga ne bi desilo da ga je žena pustila da ide sa mnom u Grčku. Zaglavili bismo negde na Halkidikiju, kume, izaberi prst, Kasandra ili Sitonija, na Svetu Goru nas ne bi ni pustili, Pefkohori ili Marmaras, jedi, pij, karaj, svaki dan ista priča.

Skiatos

Ali čim sam čuo za principijelnu zabranu, na krilima prkosa odlećem do drugog kuma, dizajnera, šta je tako hitno, treba mi poziv za kongres onesvestiologa u Atini, čiji kongres, na anesteziologe mislim, evo ti teme i satnica, šta je, bre, ovo, „Uticaj hladne vode na erekciju“, „Coitus interruptus kao najveća tekovina naše revolucije“, nisi normalan, definitivno, tako je, ali je na engleskom, a inkvizitorka isti ne govori, taakoo, sad dodaj one grčke džidža-bidže sa kutije za metaksu i šoljica za kafu, šta potpis, a da, piši Konstantinos Eros Tanatos, prezident, još pečat, too, kumee, pozlatila ti se, vidimo se, pričaću ti kad se vratim.

Trčim na stanicu i presrećem bus koji ide za Atinu, neka ekskurzija, dajem šoferu pismo i deset evra. Prvo što treba da uradiš je da kupiš poštanske marke, zalepiš i ubaciš u poštansko sanduče, ‘ajde ponovi, dobro je, evo ti i za marke, nemoj da zajebeš, biće svašta. Taman posla, navažnije je poverenje – viče i trpa pare u džep.

Posle nekoliko dana zove me kum, kao iznenađen, dobio poziv za kongres, supruga-limitator pita što i ja ne pođem s njim da mu pravim društvo, možda i naučim nešto, u pravu je, čovek se uči dok je živ, kad krećemo, pa večeras. Noć pada, uskačemo u kola, u Grdeličkoj klisuri nam nestaje svetlo, osigurači, stajemo na prvom parkingu i spavamo do zore. Sunce nas budi i prati sve do Soluna, pravo kod Vangelisa, mog anđela-čuvara u vreme sankcija, sta je bilo, sad ce brzo resimo, i bi brzo, kume, gas i pravac Volos.

U Volosu hvatamo trajekt za Skijatos, već je kasno popodne, lagana plovidba kroz zaliv, glavni grad Skijatos ili Hora, kako ga još zovu, osvetljen je sa svih strana. Još se ne zna poreklo imena, neki tvrde da ime potiče još pre naseljavanja Helena, drugi misle da je kombinacija reči „skia“ što znači senka i „atos“ (planina), zbog senke koju obližnji Pelion baca na ostrvo, treći veruju da je to senka Svete Gore, četvrti pretpostavljaju da je u pitanju hladovina kojom mnogobrojna stabla štite stanovnike od vrelih dana – tri istoričara, četiri mišljenja. Međutim, u jednom nema dileme – Skijatos ima najlepše plaže od svih grčkih ostrva, a jedna od njih šezdesetak, Kukunaries, proglašena je i sedmom po lepoti plažom na svetu. Naravno da je ova divota primećivana i ranije, pa su ostrvo, sem domorodaca Pelazga, posećivali i grčka flota pred Trojanski rat, i Jason sa svojim pajtosima, i Atinjani, Rimljani, Mlečani, Turci i ostali osvajači, do konačnog oslobođenja, godine 1829. Sem Kukunariesa, tu su još i trendi plaže Banana i Super Banana sa golaćima, kao i Lalarija, ona sa razglednica na kojoj je sniman deo filma „Jason i argonauti“, a do koje se stiže samo morskim putem.

Dakle, ulećemo na ostrvo, a pošto mi je ovo već peti boravak na Skijatosu, znam gde se traži soba, kod Marije i njenog muža Džordža koji radi kao kuvar u Čikagu, gajba u samom centru, ostavljamo stvari i krećemo u „bar street“, deo grada sa kafićima u nizu. Pre toga, naravno, francuska kuhinja i večera u „Chez Jullien“, u malo slobodnijem prevodu „Kod Žike“, dva „Cutty Sark“-a za zagrevanje, parkiranje u nekom separeu, nismo dugo čekali, Italijan od metar i žilet vodi dve praćke od šest fita, jedna kosooka, deda joj iz Koreje, Maj nejm iz Džin, Ju Džin, druga Džamajka, Džoana gimi hop, obe s nemačkim državljanstvom, zalizani hoće da mu prevodimo, naturlih, amiko mio, kum ga, odmah, odvaja na stranu, spominje Frančeska Totija, grle se, ja se ljubim sa kosookom, žabar kapira i odlazi, kume, pomagaj, tu sam, na muci se poznaju junaci, a Cer i Kolubara, i to, kume, i to.

Na plažu smo otišli tek četvrti dan, počele su nešto da gunđaju, nisu došle samo zbog toga, imamo li nešto pametno da im pokažemo? Nemamo, najpametnije smo im već pokazali, više puta. Istorija, umetnost, a, to, ali nemoj posle da bude boli nas glava od kulture ili deca spavaju.

Odlazimo, svi zajedno, do Burcija („Bourtzi“), rezidencije braće Gizi („Ghisi“), Andreje i Jeremije, koji su pravo da vladaju ostrvom stekli 1204. godine, u okviru koncesija koje su Mlečani dobili od Franaka. Rezidencija je sazidana na malom poluostrvu u samom centru Hore, sa ciljem da osigura bezbednost celog ostrva. Braća i njihovi naslednici gubili su ostrvo dva puta, jednom nakratko, drugi put zauvek, te pored Prve mletačke vladavine do 1276. godine, postoje i Druga, od 1453. do 1538, i Treća, koju je vodio admiral Frančesko Morozini, od 1660, ali ne zadugo. Danas je Burci predivan prostor u kome se održavaju koncerti, izložbe, pozorišne predstave i gde je piće na terasi, ispod koje su džinovski kaktusi, vrhunac zadovoljstva.

Vidim da su i one zadovoljne, još nešto, naravno, ako budete dobre, obećavaju, vodimo ih do Kastra, tvrđave iz turskog perioda vladavine. Turkiše, varum – pitaju jednoglasno, polako, jebeš Balkan bez Turaka i rat bez Nemaca, feršten, nihtsferšten, nema veze, dakle, Vizantija nominalno vlada ostrvom od pada Prve mletačke vladavine do pada Konstantinopolja, godine 1453, ali ostrvljani sve vreme bivaju naguženi i od gusara i od turskih upada. Zato, sredinom 14. veka, odlučuju da napuste naselja uz obalu i sagrade tvrđavu – Kastro, na severnoj strani ostrva, koja je, zbog nepristupačnosti, bila odbrana i sama po sebi. Kastro jeste odoleo mnogima, ali ne i genijalnom strategu, Hajredinu Barbarosi, koji ga osvaja 1538. godine, uz „malu pomoć“ samih ostrvljana, pritisnutih mletačkom tiranijom. Turci uvode svog guvernera – vojvodu, kome asistiraju jedan ili dvojica najstarijih domorodaca, i koji se menja svake godine, postavljaju kadije koje sude, age koje obavljaju administrativne poslove, zambite koji skupljaju porez, i naravno, harač, rajo, harač, koji ište Kapudan-paša, vlasnik ovog i još nekih ostrva u Egeju.

Osmesi su im još veći, ljube ih čike u krštenice, zato odlazimo do restorana „Tarzanas“, ne, nema veze sa Čitom i Džejn, redosled je nameran, dakle, kafana iznad samog mora, sa „baštom“ na drvenim stubovima, čudno, nikako, „tarzanade“ su mala brodogradilišta koja su, početkom 18. veka, pravila brodiće za trgovinu sa susednim ostrvima, Skopelosom i Alonisosom, zatim veće lađe koji su plovile čak do Egipta i Crnog mora, da bi, 1776. godine, neki od ratnih brodova sklopljenih u ovim brodogradilištima učestvovali u bici kod Češme protiv Turaka, na strani ruskog admirala Alekseja Orlova, a pod komandom legendarnog Lambrosa Kaconisa. Brodovlje sa ovog ostrva pomagalo je i hajducima sa Olimpa, Janisu Statasu i Nikocarasu, u napadima na turske moreplove, sve do 1807. godine i trenutka kada se prvi put zavijorila grčka zastava.

Ajne klajne pauze, majne junge medhen, moraju čike nešto i da žderu, ovi stomaci nisu od muslija i algi, odlazimo u „Asprolitos“, restoran u srcu grada, kroketi od sira iz snova, file od sabljarke, domaće vino, gazda prepoznaje nas dvojicu, ali bulji u kosooku i čokoladnu, ko bi rek’o, nešto je preterano ljubazan. Za vreme večere nam objašnjava šta je „kamara“, narodni ples uz pesme koje pevaju žene sa ostrva zakopčane do grla, nekada izvođen na ulicama i balkonima Kastra, prekidan stihovima koji ujedaju za dušu. Matori odlazi, a ja im pričam strašnu priču o makedonskom kralju Filipu koji je naredio potpuno uništenje ostrva kako ne bi bilo iskorišćeno kao strateška tačka protiv njega, u ratu sa Rimljanima, i o dolasku Rimljana koji su dokusurili ono što je preostalo od grada, pokušavam da na jezik Getea i Kanta prevedem da kad se slonovi karaju prvo najebe trava, ne uspeva mi, ajd’ živeli, čirs, stinijasas, jamas.

Odlazimo na spavanje, a morgen, šta morgen, bre, naredna tri dana vam sleduje druga vrsta edukacije, sledeći čas teorije u ponedeljak, samo da pitam kuma nešto, slažeš se, gde ste pošle bez konsultacija sa mentorima, tunajt malo čejndž raspored, rege-grl sa mnom, a sajonara kod kuma, za promenu, varum niht, tako vas volim, seljanke i plemkinje moje.

Živooot jee leeep kaad suuncee siijaaa naamaa…

Saša STOJANOVIĆ