ZA KOJI SHOW TREBA DA SE RODIM?
“Ulični šljam“ je dobio priliku da pseudo-artifikacijom njihovih nagona uvede na velika vrata njihovo poimanje ljubavi, umetnosti i uopšte života. Uspeo je da omasovi svaki individualni, originalni i kreativan proces. Smišljena je opasna krilatica da svakog čeka 5 minuta slave, neprocenjive, toliko željene slave. 5 minuta, malo li je? Ali je poslednje dekade XX veka par milijardi stanovnika stvorilo usko grlo u predvorju iste. Masovnost reality show-a je pritekla u pomoć.
Piše: Aleksandar Stojanović
“Želite li da postanete milioner?“ i sačuvate Vaš “Jednostavan život“. Ako Vam se čini da ste oduvek “Najslabija karika“ uz moto “Sam protiv svih“, šta bi Vaš “Idol“ tada uradio? Odigrajte pametno, ne uplićite se u “Hoćeš – nećeš“ dilemu, jer “Može biti samo jedan“. Učinite to što pre jer stiže “Veliki brat“. “Pre i posle“ njega ništa neće biti isto.
Ovih par uvodnih rečenica, u koje su umetnute krilatice pomenutih TV emisija nemaju ničeg originalnog u sebi. Jasno, obzirom da su pomenuti Reality Show-i (R.S.) LICENCIRANI.
Od 2000. naovamo, život u Srbiji nažalost nije PATENTIRAN, već je maksimalno LICENCIRAN. Odjednom su se svi uživeli u uloge PR-a, metroseksualaca (otkud oni ovde kada je Srbija metro-free), japi-a, uopšte svih modusa koje su pokupili iz ‘kultnih’ serija (Sex&TheCity), ‘kultnih’ časopisa (Cosmopolitan), ‘kultnog’ MTV-a. Što znači da je sjajnim pakovanjem prikriveno odsustvo svakog sadržaja. I u implementacionom paketu svih loših uticaja razvijenog potrošačkog društva stigao nam je i Reality show koji je godinama u ekspanziji u malopre pomenutim zajednicama – TV forma osmišljena da oponaša situacije i akcije nalik ‘stvarnom’ životu. Ono što je nalik je 100% surogat, te ako nekome pomenete čuvenu ‘Divka’-u u eri kafe, moguća je replika “Daleko bilo!“
Koncept savremenog R.S-a podrazumeva jedno ili nijedno oficijelno više-manje poznato lice u ulozi domaćina i takmičara koji su selekcijama ili kastinzima odabrani da doprinesu realnosti (gledanosti). Košuljica takvog serijala je uglavnom u odrednicama, dok je dobar deo ostavljen navodnoj improvizaciji odn. snalaženju običnih ljudi. Dodatni začin je forsiranje u najmanju ruku neobičnih (uglavnom taboo) situacija, u kojima treba da se pokaže raskoš digestivnog trakta učesnika i količina makijavelističkog gradiva koje su usvojili. Jer nagrade su za pobednike primamljive, tj. na ovaj ili onaj način inkasiran novac, & the dream came through. I sve to pred budnim okom kamere!
Hmm, kada već variram na temu esencijalne realnosti – pošto potpisuju ugovor, da li time učesnici prestaju da budu ‘naivci’ i prelaze u kvazi-profesionalce; koliko su oni ‘realni’ bili i u stvarnom životu, i u kojoj meri im prisustvo kamera pomaže da iskažu svoje ‘aspiracije’?
O ISTORIJATU
Ako je to uopšte bitno, forma R.S.-a se prepoznaje u filmu koji je jedan od pionira kinematografije “Ulazak voza u stanicu“ – masa užurbanih putnika i parna lokomotiva koja pristiže. No, prvi i najdugovečniji je zasigurno čuvena “Candid camera“ Alena Funts-a koja je postala neka vrsta porodične manufakture. Sklona blagom voajerizmu, ova za sadašnje uslove naivna forma je postala veoma popularna jer su pomoću nje dokumentovani ljudi sa svojim manama u običnom dnevnom okruženju, što je bilo prijatno osveženje javnom mnjenju čiji je ukus kreirala uglavnom hollywood-ska propaganda. Međutim, kult ličnosti je oduvek privlačio pažnju širokih narodnih masa, i kombinovanjem sa show – buisiness-om došlo se je do simbioze koja garantovano donosi novac i veliki deo publike. Milslim na ogranak koji se je zapatio u svim delovima sveta pod imenom “Skrivena kamera“. Ova varijabila je bazirana na unapred smišljenim nameštenim situacijama u kojima su protagonisti bilo ‘anonimusi’ bilo javne ličnosti, u zavisnosti od inspiracije scenarista dovedeni u kontekst koji garantovano budi najsirovije emocije i najinstinktivnije postupke. Ali, šta je cena slave – kada saznaju da je sve to samo šala, obavezan je osmeh modifikovan prema potrebi. Jer taj isti osmeh sa naslovnih strana donosi nove ugovore, svežu finansijsku inekciju i novu hrpu fanova. Ništa lično, molim lepo.
Razvojem tehnologije (dig. aparata, ručnih kamera), stvorena je još jedna podvrsta “slatke kamere“, koja je bazirana na smešnim odn. neobičnim situacijama zabeleženim ličnim uređajem. Uglavnom simpatična deca i nestašni kućni ljubimci.
Vremenom su takve jednom – nedeljne polučasovne emisije “evoluirale“ u prave mini-serijale, odn. R.S. – ove sa određenom temom. U odnosu na igrane serije, u kojima se u zavisnosti od rejtinga honorari glumaca (po epizodi) kreću i po nekoliko miliona dolara, R.S. je kao forma daleko isplativija po producentske kuće, koje licenciraju ideje, a i televizija koje te ideje treba da realizuju. Dakle, telenovele su dobile adekvatnu konkurenciju – jeftino, primamljivo i ponekad vulgarno. TV kuće sa drastično manjim budžetom od onog koji bi trebao da se izdvoji za snimanje i realizaciju bilo igranog serijskog, bilo dramskog programa dobijaju dragocenu ispunjenost satnica, i preko potrebnu gledanost (kome?). Određenu nagradu dobija samo učesnik (sa mentalnim sklopom antičkog gladijatora) – pobednik. Ostatak odlazi u zasluženi zaborav. Tamo čekaju pobednika koji im se vrlo brzo pridružuje.
O POPULARNOSTI
Reality show je odraz aktuelnog stanja globalizovanog društva. Prvi među jednakima je MTV – globalni formiralac javnog mnjenja. Prvo je ‘video killed a radio star’, a onda su i spotovi dosadili, onako u nizu. Trebalo ih je prošarati laganim ali drugačijim sadržajem. Sećate li se kampanje “Free your mind?“ (oslobodite se bilo kakvog nagoveštaja intelekta, samosvesti, samoinicijative ukoliko ste imali čast da tako nešto posedujete – sve je to jako otežavajući faktor životarenja).
Krajem šezdesetih, u toku svih tadašnjih onih ili ovih revolucija, dok je optimističniji deo društva lelujajući se na krilima opijata naivno verovao da menja svet, ‘ulični šljam’ je dobio priliku da pseudo-artifikacijom njihovih nagona uvede na velika vrata njihovo poimanje ljubavi, umetnosti i uopšte života. Uspeo je da omasovi svaki individualni, originalni i kreativan proces. Smišljena je opasna krilatica da svakog čeka 5 minuta slave, neprocenjive, toliko željene slave. 5 minuta, malo li je? Ali je poslednje dekade XX veka par milijardi stanovnika stvorilo usko grlo u predvorju iste. Masovnost reality show-a je pritekla u pomoć.
Jer se sa nekolicinom ‘naivaca’ koji su prošli casting, i dobili priliku da pred milionskim auditorijumom prikažu raskoš (odsustva) svog talenta, isto to gledalište poistovećuje.
„Šta bi dao da si na mom mjestu?“
I tu se vidi namena gore već pomenute oMražene TeVe, čiji su producenti posle niza plitkih i predvidivih “Real world“-ova, došli do “I want a famous face“ oko kojeg se diglo puno prašine. Nekoliko odabranih je dobilo priliku da nizom hirurških intervencija dobije lice i građu svog omiljenog poznatog lica. A ko je za tako nešto pozvaniji od onih koji konstantno održavaju pozornost. I sve je teklo glatko dok su curice htele da budu nalik Britney, momčići Brad Pitt-u, a kao desert gorka pilula – tip koji želi da bude J.Lo. Naravno da njegova želja podrazumeva i promenu pola, koja je mnogo riskantniji mentalni nego hirurški zahvat. Šta će on, grdan, kad J.Lo ne bude u trendu?
O (NE)SVRSISHODNOSTI
Izvesno vreme sam mislio da su “Beavis & Butthead“ krajnji domet američke civilizacije. A onda se je pre par godina pojavio “Jackass“. Naravno, pod okriljem muzičke teve. Iako se uredno na početku svake epizode pojavljuje upozorenje da se zbog eksplicitnog sadržaja ne preporučuje bla, bla, bla, termin emitovanja je jako zahvalan. Kasni večernji sati su idealni za edukaciju omladine koja može natenane da odgleda omiljenu seriju jer su njihovi roditelji već u dubokom snu. Inače, ekipa iz “Jackass“-a pod parolom “Ništa mi animalno nije strano“ uspeva da realizuje svu prljavu maštu i niske strasti koje su se zapatile u Vama, bilo da je to izmišljanje suicidalnih ‘igara bez granica’ ili konzumacija fekalija. Oni mogu sve. ÄŒujem da su malopre pomenuti B&B ostali bez komentara.
I, naravno, za mame i tate, “Jerry Springer show“, nešto najgore ikada snimljeno. U studiju je stvorena atmosfera arene – na pozornici su ljudi sa društvene i socijalne margine. Preko puta njih je publika. Naravno, težilo se da budu “united colours“. Pred kamerama – drama, svađa, primalni nagoni. Imali smo prilike da je vidimo. Ispod svakog nivoa. ÄŒeka se na legalizaciju ubistva. Onda će naelektrisana atmosfera u gledalištu da bude garnirana svežom krvlju.
Što nije bezazleno, jer konstantno održavanje tenzije i potiskivanje nasilja stvara potencijal za svaku narednu mirovnu misiju. A kad “Uncle Sam“ reši da je vreme za pravdu, ima spremljen kontigent sveže i napaljene junetine.
REALITY U VIRTUELNOJ SRBIJI
Jedan od ogranaka R.s-a koji prolaze u svim zajednicama su kvizovi, i oni bi trebali da imaju edukativan karakter, ali nivo edukacije se dozira u odnosu na rivalitet odn. tenziju koja postoji među takmičarima. Najrasprostranjeniji je svakako “Milioner“ koji dobija dobre kritike, ali je nažalost izuzetak koji potvrđuje pravilo. ÄŒak je i neprikosnovena “Kviskoteka“ rađena po licenci.
Sem “Milionera“ i kvizova “Sam protiv svih“ i “Najslabija karika“, dosta dobro i sa prilično mere je urađen “48 sati svadba“ koji pored zabavnog ima i afirmativni karakter, jer sem što omogućuje učesnicima da dobiju besplatnu svadbu, gledaoci takođe dobijaju priliku da se podsete lepših životnih tema.
Tu je na kraju i “Veliki brat“ (lik iz Orvelovog romana), megapopularan šou koji kao nasleđe “Real world“-ova okuplja desetak ‘srećnika’, koji se nikada ranije nisu poznavali i koji zajedno provode neko vreme i bivaju gurnuti u kvazi-realne situacije. 24h su on-line. Publika interaktivno učestvuje, glasajući za njenog favorita. Za one sa pay-TV paketima postoji mogućnost da se uključe kada god zažele, i izaberu kadar koji im je najinteresantniji. A kamera ima napretek. I pored kreveta i u kupatilu. Voajerizam u punom naletu. Lepršavo.
