Prosidba na romantičnom koncertu

Sve mi se nešto čini da će većina naslova glasiti „Parni valjak pregazio Niš“, pa u startu da to izbegnem. A sada redom.
Kako to velikom koncertu i priliči, malko je kasnio. Ništa strašno, kasnila i publika, pa su onda morali i muzičari, nije što su hteli. Ali kada su izašli na scenu, krenuli lepo s neba pa u rebra, nema tu mnogo priče, treba da se svira! A pošteno, svirali su sve, nijedan veliki hit izostao nije u dva sata svirke, dva bisa uračunata. Ali tu su neki momenti koji su se nekako baš izdvojili.

Pre neki dan kada sam uključila Akija u program JAT radija pitala sam ga kako namerava da napravi intimnu akustičnu atmosferu u velikoj hali! Nije hteo tada da otkrije, ali, bogami, uspeli su! Neke draperije koje su uokvirile binu, ramovi, lampe i ostali delovi nameštaja izvučeni iz dnevne sobe. Sjajna scenografija, zaista, i Aki na foteljici u centru. A, po meni, vrh momenti su: ogledalo iza muzičara koje se tako pomeralo i lelujalo da je zaista bio odličan efekat gledati publiku u tom ogledalu, alal onome kome je to palo na pamet, bez obzira da li mu je to bila uopšte namera ili ne. Druga stvar sa bine je milion sijaličica ušivenih na te draperije, pa kada su sve zasijale tokom neke nežne pesme, pravo nebo moje zvezdano, bilo je predivno! Nisam pokupila romantiku iz vikend romana, ali ono je izgledalo fantastično! Ako se čovek koncentriše na binu, što bi i trebalo kada se prati koncert, stvarno može imati utisak da je u nekom fino ušuškanom intimnom klubu, pogodak!

A onaj pevač Parnog valjka, ne znam gde je on bio! Ja sam videla samo nekog dvadesetogodišnjaka koji je upao u njegovo telo! Čovek je bezmalo vršnjak moje majke, a dok ona sedi kod kuće i hekla, on skače na bini sa takvom energijom da ja mogu samo da mu zavidim! I to mu nije bilo dovoljno, nego je u dva navrata sišao međ publiku, obišao krug po hali, ne prestajući da peva pri tom. A najlepši doživljaj je kada odeš na koncert pa vidiš da se i oni tamo na bini sjajno provode, da uživaju u tome što u tom trenutku rade, pa se to uživanje prenosi i na publiku. A da su uživali, jesu, bilo je očigledno.

I moram da priznam da sam bila počastvovana time da stojim pored jednog zaljubljenog para čiji je muški član iskusno iskoristio numeru “Dođi“ i već pomenute zvezdice na sceni da lepo zaprosi svoju devojku! Nije pravio neki šou od toga, nije se pentrao na binu ili nešto tome slično, nego lepo izvadio prstenče i stavio joj na prstić! Zamalo da se skroz raznežim! A možda je još neko to uradio, samo što nisu bili blizu, pa ne videh. Pa, neka je sa srećom!

Da, nikako da se koncentrišem na priču o muzici, ali šta tu ima da se kaže a nije već rečeno? Muzičari profi, prateći damski vokali em pevaju, em igraju, em sve, gudački kvartet odličan violinski začin za sve to. A Ak- Ama, počnem da pišem deset stvari, ali sve mi nekako nedovoljno. Možda samo da citiram publiku koja je u jednom momentu navijački skandirala „Aki, mi te volimo!“.

I opet da, publici tri zlatna Bambija! Ama, pevali su svi ko navijeni, a hala još i akustična, odavno nisam čula bolji koncertni hor. A bilo je posetilaca od sorte, od roditelja do dece koja se nisu rodila kada je Valjak bio na vrhuncu popularnosti. A kada na koncertima „romantičnih“ izvođača vidim mnoooogo muških, prvo pomislim da su ih devojke naterale. Ali ne! Oni pevaju, znaju sve tekstove, oni prose svoje devojke, penju se drugarima na ramena, ma sve!

OK, pokrila sam publiku, muzičare, atmosferu, muziku onako… Sve imam utisak da sam nešto zaboravila… Možda zbog toga što su mi memorisanje utisaka prekidali siroti članovi obezbeđenja kojima je u dužnost palo i to da idu kroz gužvu sa plastičnim čašama u rukama i da mole uvaženu publiku da priloži svoju tek upaljenu cigaretu. Dobro je da su detektori za dim bili isključeni inače bi to bio neprekidni koncert koji niko ne bi želeo da čuje.

Od momenta „ne znam da li da idem na koncert“ do krajnjeg „ne propuštam ni naredni put“, to bi bilo to!

Piše: Jelena Đorđević