Kafa! Na! – govorila bi majka stavljajući kafu za trežnjenje pred mog pijanog oca, koji je upravo stigao iz kafane, gde misteriozno nije popio nijednu kafu. To me uvek čudilo, jer kao dete nisam shvatao da se nešto zove upravo po tome čega nema: Dom zdravlja je pun bolesnih, Ministarstvo odbrane planira ratove, na Birou za zapošljavanje niko nije dobio posao, a u Kućama ljubavi upražnjava se samo goli seks… odeća bi mogla da prizove nepoželjnu romantiku.
Tako je bilo i sa kafanom, u kojoj su kafu naručivali samo naivni. Brzo bi im, kao deci, objasnili da od kafe raste rep, pa bi odustajali i naručivali nešto konkretno: ljutu !
Odrastao sam na selu, a sticajem geostrateškog planiranja i taktičkih zamisli trusta mozgova JNA, vojni objekat u kome je moj ćale radio, a cela porodica živela, bio je mnogo bliži jedinoj kafani u mestu, negoli, takođe jedinoj zemljoradničkoj zadruzi including „Prodavnica mješovite robe“. Otac me je često slao po cigarete, sarajevsku plavu „Moravu“ bez filtera i šibicu „Drava“ Osijek. Bili su to „suvi dani“, kada je odmarao organizam od terevenki u tom istom bifeu „Jezero“, u kome su, po smenama, radili legendarni Mlinar i Manda, dvoje najmršavijih ljudi u mom detinjstvu.
U to doba mislio sam da je kafana srpski, a bife bosanski naziv institucije „zabavišta za odrasle“. Neću da lažem da sam si to danas razjasnio, uglavnom, „Jezero“ je bilo zadružno, a u njemu su se „potapanja brodova svesti“ igrali samo muškarci. Jedina žena bila je pomenuta konobarica Manda, Hrvatica iz okoline Slavonskog Broda, sa predivnim imenom Anamarija Magdalena i prezimenom koje je sve to bacalo u blato: Baboselac! Ne bih to znao da se nije družila s mojom majkom, kao i ostale žene koje su stigle iz raznih krajeva Srbije, Bosne i Hercegovine, i ponekad Hrvatske. Manda je živela u iznajmljenoj kućici, maloj kao iz bajke, a imala je momka sa čudnim nadimkom Senjor. Da ne dužim, nije je oženio, ne zato što je bio Musliman, već što je ispao Seronj.
Mlinar je bio meštanin, a niko nije znao njegovo pravo ime i prezime, što za ovu priču nije ni bitno. Svoju i mršavost koleginice, pravdao je rečima: „Bila nam je inspekcija, pa smo morali guzice dati na hemijsko čišćenje!“
U bifeu „Jezero“ lokalni šljakeri, koji su arbajtovali u obližnjem Lukavcu i nešto daljoj Tuzli, na poslovima u Koksari i preduzeću „Soda So“, pile su se prve jutarnje rakije, aperitivi protiv mučnine pred polazak autobusa. Malo je bilo dokonih, koji bi provodili dan u kafani, a veče je bilo pravo vreme za odlazak „u kupovinu šibice“. To je bila omiljena fraza lokalnog učitelja Nikole Äurana, rodom iz Banata, koji ne samo da je bio jedan od najnačitanijih ljudi u selu, nego je umeo i da vozi bicikl sedeći naopačke. A to što je pio kao smuk i ljubio našeg psa u takvom stanju, da i ne govorimo! I nećemo!
Bife „Jezero“ nije dalo veći doprinos demokratizaciji Bosne i Hercegovine, ako u tekovine ne računamo dozvolu sirotinji da od kuće, u flašici od soka zapremine dva decilitra, donesu rakiju u džepu kaputa, a naruče samo jednu, državnu, da bi dobili čašicu. Posle su sedeli i divanili celo veče, pijući svoju meku rakiju, koju bi povremeno presekli nekim pivom, kojim ih je častio moj ćale, vodnik Petko. Čudi me da Partija nije već tada uočila sklonost mog oca, podoficira JNA, ka zastranjivanju u vode srpskog nacionalizma. Ako su to bile vode, jer on je voleo da pije rakiju „Manastirku“, a kamuflirao se pivom. Toliko vešto, da bi jedva prevaljivao tih stotinak metara do kuće, gde bi otvarao kapiju i, dok se naša šarplaninka Beti ushićeno ustremljivala ka njemu, slavodobitno bacao na travnjak dvorišta. Pretpostavljam da se tako ulazi u ambasade zemalja za čijim azilom žudimo, jer se babo (bosanski izraz za oca), ponašao kao da je dvorište, ako ne srpska, a ono sigurno teritorija pod zaštitom Jugoslovenske Narodne Armije. Što je, zapravo, i bila!
Dok bi ga Beti zaskakala i lizala, a majka vukla za noge, stajao sam na verandi kuće – vojnog objekta, i smejao se i plakao naizmenično, kao Teslina struja.
Moje detinjstvo bilo je srećno, jer sam bio glup da razumem koliko je nesrećno. Blagodareći kafani, između ostalog.
Pokušaj preokreta nastao je otvaranjem čitaonice pored škole i zadruge. Bilo je zamišljeno da se tu čitaju novine, pije kafa i čaj, eventualno sokovi, uz gledanje televizora, prvog u selu. Uskoro smo i mi nabavili jedan, crno-beli „Atlas“ EI Niš, a seoska čitaonica najpre pivo, zatim rakiju, vinjak, konjak i od čitanja nije bilo ništa. (O ženskim pravima ni pomena, jer je kafana bila rezervat za mužjake.)
Ključni momenat u uvođenju privatne inicijative bila je dozvola socijalističke vlasti da se ide na rad u inostranstvo, a ko ne želi, može da otvori neku privatnu radnju, nikako fabriku. Meho Murga, naš komšija, pojavio se kod mog oca i zamolio ga za pozajmicu, popriličnu. Taman dovoljnu da u svojoj kući, na idealnom mestu kod autobuske okretnice, a preko puta bifea „Jezero“, otvori prvu privatnu kafanu u selu, sa poetičnim imenom „Uranak“. Novina je bila radno vreme od zore, kako bi se radnici okrepili pred put u industrijske pogone gradova, a dan i veče su ulepšavale konobarice angažovane sa stane, iz slobodoumnijih krajeva, u mini suknjama i dekoltirane do pupka, sa prave, gornje strane, a na kao danas, odozdo.
U „Jezeru“ su ostali samo najverniji šarani i somovi, a „Uranak“ je otvorio i baštu, što uz gotovo iste cene i mogućnost parenja očiju pipanja (za one odvažnije), nije bilo zanemarljivo. Meho Murga je zgrnuo kapital, a ćale je svoj dug brzo propio, sa pajtašima koji su uvek bili tu. Zbog izvesne konobarice, nastavnik ruskog jezika Radojica iz Vranja, prespavao je mnoge prve časove u mom i drugim odeljenjima, ali mi smo to sami nadoknadili, ruski je i onako lak jezik za Slovene i ostale robove.
Pred našu selidbu iz Bosne u Srbiju, u kafanama „Uranak“ i „Jezero“ proslavljen je ulazak Fudbalskog kluba Svatovac iz Opštinske lige Lukavac u Međuopštinsku ligu Tuzla, odnosno iz najnižeg ranga koji postoji – „Šabanije“, u onaj za stepenicu viši. O tome je pisao i tuzlanski nedeljnik „Front slobode“, list koji su pokrenuli Meša Selimović i drugovi. Ja sam sa ostalom dečurlijom imao status posmatrača u kafanskim bahanalijama zeleno-belih, koji su pobedili u gostima u Modracu, selu po kome je jezero nastalo branom na reci Spreči i dobilo ime. Tako je ostvaren istorijski uspeh, a potoci piva i litre žestine potrošeni su te večeri, po povratku naših slavnih fudbalera sa igrališta modračkog „Partizana“.
Kafanizacija je na putu ka demokratizaciji odigrala značajnu ulogu u seksualnom oslobađanju, ali i negovanju sportskog duha, koji je nemilice izlazio iz boca.
TOMBOLA DO BOLA NA BRAKU, A NE BRAČU!
Prekomandu u Niš moj otac je shvatio kao gubitak slobode. Morao je svakodnevno da se brije, oblači uniformu i odlazi na posao u kasarnu „Filip Kljajić“ kod železničke stanice. Nismo mogli da pronađemo stan u gradu, jer gazde ne vole decu, pa smo živeli u Novom selu, kod starih porodičnih kumova, pored prave, a ne izmišljene južne pruge.
Putovao sam autobusom u školu „Vožd Karađorđe“ u centru grada, jer se gradio Bulevar Lenjina, gde je mom ocu bio obećan stan. Majka je bila srećna, pre svega zbog blizine rodnog Leskovca, a ćale je teško podnosio kuluk svakodnevnog vojnog drila, počev od brijanja brade do češljanja misli i sve češće je zaglavljivao na tomboli. Jer, osim gubitka slobode (ne mislim na crveno-crni fudbalski klub iz Tuzle, mada smo jedno vreme stanovali na Tušnju), koju je imao izdvojen na vojnom objektu na padinama bosanskog Ozrena, gde je bio svoj gazda, ponestalo je i para. Tombola je bila alhemijski spoj alkohola i mogućnosti dobitka. Ćale je povremeno stvarno dobijao, ali većinom je gubio i naš život je bio tranzicija ka siromaštvu. A godina je bila 1975. tako da sam sve ovo današnje jednom već prošao, kao dvanaestogodišnjak.
Leskovac, srpski tekstilni Mančester, gde sam odlazio kod dede i babe, imao je kafanu „Dubočicu“, sa oreolom romantičnog ždranja ćevapa kod čuvenog Burenceta, majstora roštilja, ali tamo sam bio odveden kao dete koji put, radi egzotike. Tamo sam video gosta koji seče nokte grickalicom na novinama raširenim preko stola, i umesto da mi se ogadi štampa, izgubio mi se apetit.
Niški „Zlatibor“ je za mene bio neka vrsta školske čekaonice, dok je za novinare i profesore imao značaj beogradskog „Grmeča“, moje omiljene kafane u vojničkom periodu. Ne zbog klijentele, već zbog jedne Dragane Mazalić iz Prijedora, koja je u prestonici studirala sociologiju, a u „Grmeč“ me odvela uniformisanog, ne iz sažaljenja, već zbog poznanstva pred vojsku. To je druga i duga priča, ali uzgred, sva naša sedenja u kafanama i jesu zbog žena, što zbog nemanja istih, što zbog njihovog nagvaždanja. Neki put ih očajnički tražimo, a neki put isto tako bežimo, jer su premazane svim mastima, kako se simbolično prezivala i moja predvojnička ljubav.
Majka me prvih dana vodila do škole, a kasnije sam išao sam. Davala mi je pare da pojedem ćevape u „Zlatiboru“, pre ili posle škole, a ponekad sam, kad je kafana bila prazna, vadio školske sveske i knjige i radio domaće zadatke. Živeli smo u jednoj sobi u Novom selu, gde je ćale dremao hrčući, a majka kuvala ručak uz uključen radio, kojim je pokrivala muževljevu redundancu. Sve te gluposti siromaštva, u kome demokratija vene u suvoj vazi Titovog nadrealnog socijalizma, pomogle su mi da postanem novinar bez ambicija većih od zapisivanja svakodnevnice običnih ljudi. „Siromaštvo nije romantično“, pevale su zagrebačke „Vještice“ mnogo kasnije. I krasnije ! A lupa moga srca bila je snažnija od topova.
Tek u srednjoj školi kafane su postale bastioni slobode i za mene. Bežali smo iz gimnazije „Stevan Sremac“ na pivo u „Zlatibor“, gde bi ponekad zaticali naše profesore, najčešće pokojnog Žapca, koji nam je predavao „Oblike novinarskog izražavanja“. Naravno da je u to vreme bio živ, ovo nije horor o duhovima!
Čak sam i dobio nadimak Zlatibor od profesorke fizike Ilinke, zbog sličnosti sa mojim pravim imenom, ali se nije primio. Snažna ličnost odbacuje nakalemljene atribute kao zmija kožu, kao Srbija demokratiju.
Početkom osamdesetih otkrili smo „Galiju“, kafanu koja je proslavila grupu i obrnuto. Uskoro nam je postala previše šminkerska i po povratku iz vojske (ujesen 1983.godine), između novootvorenih kafića i kafana, izabrali smo „Partizanku“, ugostiteljski objekat „D“ kategorije, poslednje u klasifikaciji. Tamo je radio čuveni konobar Fića, koji je fajront objavljivao kad mu se prohte, nekad u devet, nekad u jedanaest uveče, paljenjem i gašenjem svetla. Dužina radnog vremena bila je uslovljena stepenom alkoholisanosti gospodara šanka, Fiće Maksimusa!
Radila je i brkata Mira, prekomandovana iz „Galije“, kojoj sam ostavljao bakšiš kad god sam mogao i zbog toga je bila veoma ljubazna prema mojoj ekipi: Vesku, Peri, Peđi, Aci, pankerima Cobiju, Miši, Dekiju i Vanjici i ostalima…Da, bilo je i devojaka, naravno, ali uglavnom zauzetih, tako da smo za divljač ipak morali da progutamo knedlu od šljive sa orahom u sredini, i da se umuvamo u kafiće, „Džoj“, pre svih, ali i „Karamelu“ i druga slatka i prazna mesta krcata mladošću.
Sećam se da nas je cele jedne večeri u „Partizanki“ i kasnije na ulici, posle fajronta, Peđa Cvetičanin gnjavio kako živimo u policijskoj državi. Već smo čitali Orvelovu „84.“ u usmerenoj gimnaziji, ali mi deca vojnih lica sa kolodvora JNA, nismo videli ništa loše u uniformama. Čak i kad smo ih sami obukli, pred fakultet, bio je to kemp, iako tada nismo imali pojma o tome. Baš kao što je i ispijanje kuvanog vina u kafani „Jagoda“ pored autobuskog stajališta u centru bilo karanfilić protiv usamljenosti, sa starim društvom iz osnovne škole, Ivom, Draksom, Lomotom, Veskom…U tu kafanu je jednom zabasao i Robert de Niro, ali da ne lažem, u tom trenutku bio sam negde drugde, kao i Kunderin život.
Silno smo vreme protraćili u kafanama, dok su veliki pisci, kao Borislav Pekić, izbegavali pijanu i razuzdanu gomilu i zahvaljujući tome i talentu, napisali onolike dobre knjige. S druge strane, Danilo Kiš je kafane voleo, od cetinjskih i beogradskih, do pariskih, u kojima je pričao o neverovatnoj lepoti jedne prostitutke mulatkinje. Ne meni, naravno, kontraverznoj ličnosti koja je u isti mah sitna riba i krupna budala. Eto, dešava se!
A zar bi priča „Sve će to narod pozlatiti“ mogla da bude srpska ikona, da se ne zbiva u pristanišnoj kafani? Laza Lazarević je doktorski tu mehanu pozlatio istinom o svom narodu. U smislu pripadnosti i celine, srpski i junački.
Ipak, kafana je dugo ostala jedina demokratska institucija u Srbiji, ne samo zbog mogućnosti da pijani baljezgaju antidržavne stvari. Ne ni zbog poluilegalnih proslava srpske Nove godine, mada je i to bila subverzivna delatnost, već zbog mogućnosti da se uopšte išta kaže mimo zvaničnog informisanja koje je simbolizovala špica TV Dnevnika, zvuk od koga se podiže želudac u smeru okretanja globusa, koji je kod imućnijih od crno-belog prešao u plavo-brao-zeleni.
Neki su bežali od televizije, ali većina kafana je imala radio-aparate, stalno uključene, tako da su gosti uz muziku slušali i vesti, jer radio-stanice su bile malobrojne kao velike ljubavi. Onda je grunula sloboda, ne odmah kad je komunističko pojačalo otkazalo u Ljubljani (crko Maršal!), već nešto kasnije. Zajedno sa novim talasom osamdesetih, na kome smo surfovali u ratove. „Ti i ja, kao poraz u ratu“, to je još jedan stih pesme koju smo voleli, iako je snimljena pre klanice i nismo je baš ni razumeli, već samo naslućivali proročanstvo. U vinu nismo više tražili istinu i čistinu, nego krv i pričešće. Bez hleba, nedostajalo je telo. Zato smo srljali i ginuli u ozloglašenu Krležinu krčmu, koji je barem umro kao Glembaj, gospodski, iako nije stigao da Titu skreše u lice. Njihova ljubav ipak nije stigla do te faze.
Srljali smo i ginuli na frontovima koji su bili stvarni, a ne papirnati, kao onaj sa početka priče, iz mog detinjstva, tuzlanski „Front slobode“ u kome sam proučavao tabele najnižih liga u državi: opštinske lige Lukavac i Međuopštinske lige Tuzla. Palanački vic-majstori poput mene pretvarali su se u tragične figure Veneris aranžirane od boga Marsa, koji nije prodavao čokoladice.
Ratovi su završeni i na horizontu se ukazuje Tranzicija s ljudskom njuškom. Liči na nakazu, ali nema nam druge nego da je zagrlimo. U tom stisku pucaju kosti i demokratija može da ugine, kao pijani kafanski gost koji se za opkladu rve sa ciganskim medvedom. Možda bi se jedino Hemingvej živ izvukao iz takve priče, ali on je razgovarao s borom u starosti i posle tog iskustva, rešio da se povuče. Obaračem puške. Lovačke, muške. Ženski princip je bolji, iako je nesavršen. Rađa muškarce, siledžije. A kafana je arena za dokazivanje u kojoj sam pio na stotine puta, ali nikada se nisam obeznanio. Prekide filmova imao sam samo u kućnim i pijanstvima u prirodi. Možda i zato što se nikada nisam do kraja izborio sa kafanskim cenovnikom, koji je uvek nadjačavao moj novčanik i volju za pićem.
Kafana je nadrasla sebe i njen duh, jer mnogo je Aladina koji su trljali čarobne lampe, uselio se u srpski parlament. Skupština je postala jedna velika krčma, u kojoj se baljezga kao od lošeg pića, a priča se nikada ne okončava, „Živ mi Todor, da se čini govor“! „Filozofiju palanke“ niko ne čita, ali poneki se prisete školske lektire i Isidorine „Hronike palančkog groblja“. To mu dođe na isto, jer je palanka grobnica duha. Setimo se samo praznoglavaca koji su medicinski proveravali na mrtvoj spisateljici da li je bila nevina ! O Srbijo, pesmo ludačka među šljivama od pesnica po obnevidelim očima! Plače mi se kad se udubim u misli, jer onda ne mogu da se vratim napolje.
Velike ideje završavaju u malim čašama, eventualno u čokanjima. Istorija isteruje svoje, a demokratija je jedna od les chanson popularies. Kafanska ! A demokratija se lako olabavi, kao grudobran pevaljke. Što nije za osudu, jer neka se prvi baci kamenom, onaj koji ga ima: Moral!
Znam samo, ovako sluđen kao šeširdžija, koji Alisi nudi čaj u zemlji čuda, da je demokratija bez pojedinca, bez mene, besmislena. Demokrati ? Ja! Baš kao i Srbi – Ja! Posle tridesete svako dobije lice koje zaslužuje. Posle izgubljenih ratova Srbija dobija demokratiju koja je njeno lice. Moje i tvoje.
Stiže mi naručena kafa za otrežnjenje. Ljubazna konobarica me podseća na majku: – Kafa! Na!
Piše: Velibor Petković
