Bohem Ragtime Jazz Band	Mingus Dynasty	Jazzex	Candy Dulfer Band

Festival je otpočeo nešto posle osam sa mlakim amstelom od bolnih 130 dinara, upoređivanjem novog prostora sa Letnjom pozornicom i simpatičnim Mađarima iz Bohem ragtime jazz benda. Oni malo upućeniji Niškafejci su znali da komšije sviraju regtajm, Nju Orleans džez, diksi i sving, ali je za veliku većinu njih to bila samo muzika iz crtaća Toma&Džerija. Veseli, entuzijastični, skakutavi i duhoviti, mađarski Boemi su uspeli da pristojno zagreju nadolazeću publiku. Nekako bre ove Nišlije nisu navikli da dolaze na vreme. Ili su očekivali da će, shodno običaju koji već vekovima vlada zemljom Srbijom, i sama manifestacija da kasni sa početkom. A prolazeći pored bekstejdža, mogli smo da čujemo glas koji je, mada ne smemo da se zakunemo u to, pripadao Ivanu Blagojeviću: „Šta je ovo?! Zašto bend nije na bini!!??“ Satnica, izgleda, mora da se poštuje, još samo da i publika to prihvati…

Sledeći je bio vokalni oktet Konstantin. Osmorica naših sugrađana svojom su a cappela izvedbom hitova poput Only You, Oprosti, Loše vino, Mama mia… uspeli od publike da izmame veliki aplauz, što kao izraz oduševljenja, što kao odraz podrške. Vole Nišlije evergrin, pogotovo kada ga sugrađani pevaju. Niškafejcu Saletu je, naravno, iz oka suza kanula kada je čuo obradu pesme njegovog omiljenog pevača, nikada mu prežaljenog Majkla Đeksona. Ne sećam se koja beše, scena je bila više nego potresna. Morali smo pivo da mu kupimo da bi se smirio.

Festival je zvanično otvoren dodelom Nagrade za životno delo Vojislavu Simiću, legendi naše muzike i dugogodišnjem dirigentu Big benda RTV Beograda. Da sve ne prođe bez zvaničnika pobrinuo se ministar kulture Nebojša Bradić, ne svojim prisustvom, naravno, imao je on preča posla, možda se odmara od Guče, ipak Nišvil nije na njegovom kulturnom nivou, a i ne miče mu se nešto iz prestonice, biće da su smanjili dnevnice i putne troškove. Poslao zato čovek svoju sekretaricu, prošle godine valjda bio zamenik. Polako ali sigurno napredujemo. Jednog dana će poslati i portira. A Niškafejci se taman ponadali da će doći i ministar trgovine, poezije i prodavanja magle, Slobodan Milosavljević, treba valjda čovek da primi nagradu „Katran i perje“, i iz tog razloga prošvercovali gajbu trulog paradajza. Naravno da smo ostali razočarani, pogotovo kad smo shvatili da paradajz ne možemo da zamenimo za pivo.

Nakon simpatičnog Simića, nastupio je vokalni sastav Jazzex iz Ukrajine. Divna slika, dve plavuše i jedna riđokosa lepotica, na oduševljenje Niškafejaca, iako su neki od njih već debelo oženjeni. Bio je valjda još neko sa njima na sceni, pažnja autora ovih redova nije otišla dalje od ove tri gracije. I divni, energični glasovi, verovatno zaslužni za kolaps ozvučenja. Nije nam smetalo, uživali smo u čarima divne crvenokose Ines. I konačno razumeli zašto onaj Šerbedžija toliko kuka. I počeli da mrzimo Ruse što zajebavaju Ukrajinu za gas. Braćo Rusi, sram vas bilo!

I onda… reklame. Ali nije bilo bitno što su se odužile obaveze prema sponzorima, jer su na binu dolazili Lacy, Kozlov i kompanija. Legendarni Minus Dinasty, verovatno najveći muzičari koji su svirali na Nišvilu. Kratki predah Niškafejci su iskoristili da obogate svoje znanje o džezu. Znači, alt saksofon ti je kao Pera Drvoseča, tenor k’o Roko Sifredi a bariton k’o Džon Holms… Mingusovci su svoj nastup otpočeli sa manje poznatom „Just for laugs“, pa onda „Orange was the color of her dress then blue silk“ i „Open letter for duke“ a nakon dugog uvoda tenor saksofoniste Wayna Escofferija i dirljiva „Goodbye porkpie hat“, posvećena Lestery Youngu, jednom od najvećih džez muzičara, u kojoj je briljirao Frank Lacy otpevavši stihove koje je Johnny Mitchell uradila za ovu baladu. Svoj fantastičan nastup ovi vrsni muzičari su završili sa „Hora decubitus“, uz veliki aplauz čak i onih Nišlija koji možda nikad ranije nisu čuli za Charlesa Mingusa, ali umeju da cene vrhunsku izvedbu. Uz samo jednu primedbu da je repertoar mogao da bude prilagođen široj publici sa, „Moanin'“ recimo, ili „Freedom“ i „Fables of Faubus“…

A Sale se u međuvremenu izgubio. Mi mislili da je otišao po pivo, on mislio da je u publici spazio Majkla Đeksona. Konačno će moći da dokaže da nije umro Džeko i tako razotkrije zaveru…

Prostor je sad već bio dupke pun, a nekoliko hiljada prisutnih je oduševljeno prihvatilo izlazak na binu zvezde ove večeri, Candy Dulfer, ovog puta u izazovnoj beloj mini haljini. Kako beše, alt, tenor, baritone… E pa ovo je seksi saks, nema sumnje, fotografije to dokazuju. Uz pomoć svog benda, vrsnih muzičara predvođenih harizmatičnim Chanceom Howardom, Candy je odmah uspostavila kontakt sa publikom i, nakon nekoliko numera sa poslednjeg albuma, naterala bukvalno sve da plešu ili đuskaju. Fank spektakl, zaista. Za kraj je ostavila megahit „Pick up the pieces“ a onda, na insistiranje prisutnih, izašla i vrhunski performans završila sa megahitom „Lily was here“. Dave Stewart nije, ali mu je onaj gitarista bio dostojna zamena. Nezaboravno. I dovoljno za nagradu koja nosi ime pokojnog Šabana.

Posle holandskog slatkiša na binu su izašli Boban i drugari i već na početku dokazali da pripadaju prethodnoj grupi vrhunskih svetskih muzičara. Na žalost, mlako pivo i skoro pet sati svirke su već uzeli danak, te su Niškafejci umorno napuštali bojno polje…

Jer, čekaju nas još tri večeri…