Neka ostane među nama – Rajko Grlić

Najnoviji film Rajka Grlića podigao je veliku prašinu u hrvatskoj javnosti, naročito među malograđanskim slojem publike i dežurnim zaštitnicima društvenog morala (u tranzicionom sistemu, u kome je, kao i u srpskom, gotovo sve moguće i gde od sintagme „sistem vrednosti“ ne opstaje nijedna reč); ovoga puta, umesto zaštitnika morala u vidu društveno-političkih organizacija iz socijalističkog perioda, sada su na sceni drugi subjekti sa sličnim društvenim angažmanom (u fusnoti pisma Odbora za ravnopravnost polova Hrvatskog društva za promociju i zaštitu ljudskih prava, osim što se traži zabrana daljeg prikazivanja, dodaje se da je Rajko Grlić „po vređanju javnog morala postao poznat još od igranog filma ‘Samo jednom se ljubi’ cit.I.A. iz beogradske Politike). Time su se i nehotice dotakli suštine filma, ne samo u smislu njegove društvene angažovanosti, već i kada je reč njegovoj estetici.

Jer, Grlićeva erotska drama sa elementima melodrame i satire, zaista korespondirana sa centralnim (i ponajboljim) delom njegovog opusa, filmovima „Samo jednom se ljubi“ (1981) i „U raljama života“ (1984). Zaplet filma, veoma efektno sažeo je sam Grlić u intervjuu Politici : “ Reč je o dva brata, dve žene, jednoj ljubavnici i dvoje dece koja nisu sigurna ko im je otac. To su junaci priče o sredovečnim ljudima, priče o građanskoj klasi koja u našim urbanim sredinama živi u nekoj vrsti ilegale“. Glavni lik filma, koji je svojevrsna posveta „građanskom Zagrebu u nestajanju“, Nikola, poslovni je čovek bez finansijskih problema, dandy i hedonista (za razliku od uloge u „Besi“, ova uloga Mikiju Manojloviću pristaje kao lepo skrojeni kaput), raspet između tri žene: Anamarije (koja je nekada pozirala njegovom ocu, poznatom slikaru, čiju smrt vidimo na početku filma), Latice (samohrane apotekarke koja živi u istom gradu) sa kojom se povremeno viđa na tobožnjim službenim putovanjima i Marte (koja živi u stanu sa mlađim ljubavnikom), žene njegovog rođenog brata, sa kojom je nekada bio prisan. Njegov brat Braco je čovek koji takođe voli žene, ali je, za razliku od Nikole, tip luzera, otpušten s posla, nezadovoljan, večito buntovan i finansijski zavisan od brata.

Grlićeva režija imponuje i na zanatskom i na narativnom nivou, sve je ispeglano u kadru, odmereno, „rezano“ i ucelinjeno bez greške sa finim montažnim ritmom i nijansama u vođenju priče, od dramsko-melodramskog, do komično-satiričnog (montažer Andrija Zafranović). Pri tom se, Grlić ponovo, posle toliko godina dokazuje kao jedan od najvećih majstora stilizovane erotike na prostorima nekadašnje države, jer su erotske scene režirane razložno i smisleno, sa punim dramaturškim opravdanjem i u funkciji karakterizacije likova. U svakom kadru ove finalne verzije filma vidi se da se glumci na setu nisu osećali neprijatno, jer su radili sa rediteljem koji zna šta želi i u kom pravcu vodi svoje junake ( u zaokruženju celokupnog vizuelnog utiska o filmu zasluge pripadaju i efektnoj fotografiji Slobodana Trninića). U bioskopskoj distribuciji filma nećete se osećati neprijatno ako ste filmofil i niste puritanac, a što se televizijskog prikazivanja u budućnosti tiče, ono će morati da ima posebno označen gledalački rejting(ali to ne bi trebalo da bude poseban hendikep, jer je to sudbina i nekih od najvećih filmova svih vremena).

„Neka ostane među nama“ još jednom potvrđuje da se koprodukcija na ovim prostorima (u ovom slučaju, hrvatsko-slovenačko-srpska) isplati jedino u slučaju kada autori snimaju iz duboke potreba da nešto kažu i ostave zapis o vremenu koje prolazi i o ljudima oko sebe, a ne da bi u namirenju kvota namakli fonderske pare i kvaziumetnošću došli do realnog novca.

Dejan Dabić