Niški narod je, odmah po oslobođenju od Turaka 1878. godine posebno želeo da obnovi sveto mesto, manastirište i zborište kod crkve Svetog Pantelejmona, drevnu zadužbinu velikog srpskog župana Stefana Nemanje, koju je on podigao u dvanaestom veku za “ spomen kada je Niš oteo od Vizantije „, a Turci je razorili do temelja.
Knez Milan obrenović, oslobodilac Niša, ponosan na svoje delo, i izražavajući svoju naklonost prema ovom gradu, takođe je imao želju da ga unapredi i da od turske kasabe uredi moderan srpski grad i učini ga svojom drugom prestonicom.
Nišlije neće da „napuste“ Saborni hram
U toj želji da doprinese gradu, ali i želji Nišlija da obnove crkvu i manastirište Svetog Pantelejmona, pridružio se i knez Miloš. Obećao je svoju, ne malu, pomoć u novcu da se obnovi ovo sveto mesto i hram i to u onakvom obliku kako ga je Stefan Nemanja sagradio.
Međutim, kada je trebalo svoj prilog da da, knez je to ljutito odbio, govoreći da ne želi da se meša u ovaj posao.
“ Bio je ljut na Nišlije što nisu prihvatile njegov predlog da se isele sa niškog terena leve strane Nišave, na desni uzvišeniji i zdraviji teren, u blizini Nemanjine zadužbine. Narodu je bilo žao da ostavi velelepni hram, novu Sabornu crkvu, oko čijeg je podizanja uložio mnogo truda “ – zabeleženo je u “ Vesniku srpske crkve “ iz 1906. godine.
Tako je podrška kneza izostala, pa je narod uz pomoć zanatlija, za samo tri meseca, do dana Svetog Pantelejmona, 9. avgusta te godine, sagradio crkvu u blizini ruševina stare zadužbine, istina, nešto manju, ovu koja i danas postoji.
Istražitelji istorije ovoga grada, pak kažu, da nije samo to bio razlog, već i nespremnost nekih bogatih Nišlija da ostave svoje kuće.
Bilo kako bilo, Niš je ostao tamo gde je i bio, a gradio se na “ niškom, nezdravom i nekada močvarnom terenu. “
Padine Vinika sve do Nišave – to “ ocedno mesto “ sa najboljim strujanjima vazduha ili kako stručnjaci kažu “ ružom vetrova „, osunčano i sa lepim vidikom, ostalo je decenijama pod oranicama, vinogradima, travnjacima i trnjem, neizgrađeno.
“ Čista desetka “ za teren Vinika
Knez je želeo novi Niš pod Vinikom, jer je prema zapisima savremenika u to vreme bio “ jedna takva turska palanka, da je vlast morala nešto silom, nešto milom, da proseca nove, prave ulice…. “ pa i samu glavnu čaršiju. radilo se po prvom “ Vinterovom projektu za regulaciju varoši Niša „, ali na staroj lokaciji. tako je rađeno i na osnovu drugog, Andonovićevog plana iz 1907. godine.
Tek se u trećem “ Generalnom regulacionom planu grada Niša “ Mihajla radovanovića, po odobrenju Ministarskog saveta i ministra građevina 1939. godine “ prvi put predviđa širenje i seoba znatnih delova Niša na desnu stranu Nišave, što će kasnije prihvatiti svi planovi. “
To je prihvatio i “ Generalni urbanistički plan Niša i Niške Banje “ donet 1973. godine ( autor projekta Vlastimir Stojanović ). Prvi put je u Srbiji, ovim planom, ocenom od 1 do 10 ocenjivana lokacija za grad, što je obavila ekipa stručnjaka na čelu sa dr Sretenom LJubisavljevićem.
Teren od Vinika ka Nišavi, na osnovu ocene brojnih parametara, dobio je čistu desetku. Tako se posle sto godina, pokazalo da je ocena kneza bila dobra, a ljutnja opravdana.
Došlo je vreme izgleda da se, gradi na zdravom, po oceni brojnih urbanista najboljem mestu, na blagoj padini od Vinika ka Nišavi. Te umove valja poslušati i ne kvariti to “ zdravo mesto “ trasama autoputa i prugama. Mogle bi one i da ga zaobiđu u interesu i ljudi i grada.
Izvor : “ Niški Vesnik „