Kultura i umetnost

JELENA J. DIMITRIJEVIĆ

Jelena J Dimitrijević

Jelena J. Dimitrijević pisala je krajem 19. i početkom 20. veka, pripadala je grupi postrealista. Njena savremenica bila je Isidora Sekulić, ali je Jelena J. Dimitrijević ostala u senci zaborava. Danas je gotovo nepoznat pisac. Ona je pisala lirsku poeziju, bavila se putopisima i pismima, pisala pripovetke i romane.

Jelena J. Dimitrijević rođena je 1862. godine u Kruševcu. Otac Nikola bio je trgovac, a mati Stamenka bila je ćerka knez Milojka iz Aleksinca. U Aleksinac odlazi 1871. tamo završava osnovnu školu i ostaje sve do udaje. Udaje se za mladoga potporučnika Jovana Dimitrijevića i nastanjuje se u Nišu. Kasnije 1898. seli se u Beograd i tamo ostaje do kraja života. Često putuje u Ameriku, Afriku, Aziju.

Sama uči francuski, engleski, ruski, italijanski, grčki, a onda počinje njeno interesovanje za život turskih žena, pa uči i turski. Želja za znanjem pretvorila je Jelenu J. Dimitrijević u pravog borca za ženska prava, zato je sav njen život bio neprekidna pobuna žene svesne svoje snage da pobedi orijentalno nasleđe, da pobedi balkanski patrijarhalizam u kojem je žena bila onoliko vredna koliko joj je rod vredeo. Svoju borbu za ženska prava ona ističe na specifičan način, pre svega u radu ženskih društava. Bila je 1881. godine najmlađa upravna članica Podružbine Ženskog društva u Nišu. Za vreme Balkanskog rata bila je bolničarka, i kasnije upravna članica Kola srpskih sestara.

Najzanimljiviju sliku o njenom životnom angažmanu daju upravo sama njena dela. Bila je čest i jako cenjen gost u domovima uglednih Turkinja u Skoplju, Carigradu, Solunu, Nišu, pa je tako imala prilike da bolje upozna život muslimanki. To iskustvo će kasnije koristiti u svojim delima. Sve pesme i putopisi, sva pisma, posvećeni su jednoj jedinoj dominantnoj temi ženi, njenom položaju u društvu i porodici, njenim osećanjima. Muškarce u lirskim i u proznim radovima spominje uzgred, i samo kao neku vrstu pozadine prema kojoj se oslikava žena. Takva je njena prva knjiga Pisma iz Niša o haremima, i sva ostala pisma – iz Soluna, Indije, Misira, Amerike. U proznim delima ona ističe začuđenost pred očiglednom nepravdom nad ženskim delom čovečanstva.

Opis u njenim delima je slikovit, jasan, i uz opis gotovo uvek je prisutan ironičan komentar, u njemu se oseća protest i mali podsmeh na račun stranaca koje kao civilizovana Evropljanka ne može da prihvati. Veštinom pažljivog posmatrača do detalja opisuje dobro čuvane tajne muslimana.

Neka od njenih dela prevedena su na češki, nemački i ruski.

Umrla je 10. aprila 1945. godine, u 83. godini života. Sahranjena je, kako su novine zabeležile, skoro bez ikoga na pogrebu, pošto je iz nepoznatih razloga, sahrana bila dva časa ranije nego što je bilo objavljeno. (R. Popović )

Pisma iz Niša o haremima

Putopis „Pisma iz Niša o haremima“ krije u sebi i nagoveštaje veće i cjelovitije epske forme — romana. Svako pismo upućeno iz Niša po jedna je stepenica dalje u otkrivanju svadbenih običaja, ali se u isto vrijeme pažljivo prati i sentimentalni život aktera. Kritičari su odmah uočili skrivenu romanesknu formu: „Prikazati u skromnom okviru pisama čitav roman, i to ne roman jednoga lica nego čitave nacije…“ Mlada i mladoženja nisu imaginarne ličnosti, već pojedinci sa ličnim osjećanjima, karakterima, socijalnom pozadinom. Spisateljka se nije zadržala samo na opisu običaja i obreda, već je pravila i male, ovlašne portrete ličnosti. Sve žene koje sjede, piju kafu i pričaju cijele noći imaju svoju sopstvenu sudbinu koju Jelena J. Dimitrijević saopštava. Nevjesta je nesrećna jer ne može da pođe za dragog, i iz pisma u pismo prate se promjene na mladoj djevojci. Kako vrijeme odmiče, ona slabi, tužna je, a žene komentarišu, sažalijevaju. I sve ostale prisutne hanume imaju svoje priče, i svaka se priča saopštava počasnoj gošći, inoverki, ženi koja može da razumije i čija je učena različitost upravo garancija za dobar prijem ispovijesti.

Opisi žena u haremu su dvojaki. Prije svega, opisuje se tačno sve ono što okružuje žene. Tačno se opisuje odjeća, šminka, namještaj i običaji. Tu spisateljka nimalo ne pušta svojoj mašti na volju; njen opis je slikovit, ali egzaktan.

Međutim, Jelena J. Dimitrijević koristi sasvim drugi jezik kada opisuje unutrašnji život Turkinja, ili kada iznosi svoje lične komentare. Tada zaboravlja na svoju ulogu objektivnog posmatrača i dozvoljava svome sentimentu da se potpuno iskaže. Slikajući njena osjećanja ucviljene mlade spisateljka se služi stereotipima i klišeima koji su, s jedne strane, bliski kulturnom naslijeđu jer se prepoznaju u narodnim pjesmama (sunašce sjajno, evo jedva zeman dođe i slično), ali i onima koji su trivijalni i koji samo opterećuju tekst. Djevojče je „nežno i tužno“, „krupne suze“ vlaže „zamišljeno oko“, „dubok uzdah“ izlazi iz „nemirnih grudi“. Ipak, ovakav način pisanja mogao bi se objasniti željom da se predmet oživi iznutra, da se uđe iza postavljene barijere i da se opisane stvari proosećaju, da se prikažu same sobom.

Iako je, mnogim uzgrednim zapažanjima, ispričala dosta o turskom shvatanju života, ipak je pravo interesovanje bilo usmereno na ženu, njen život, njen odnos prema muškarcima. Hanume iz niških harema su posredstvom Jeleninih pisama dobile dimenzije stvarnih osoba, žena koje su zaokupljene životnim problemima, koje razmišljaju. Haremske odaje su izgubile sjaj kojim su romantičarski pesnici i slikari obasjali svoja dela. U prizorima iz niških harema nestalo je lepih, ali beživotnih odaliski. Zainteresovana Jelena J. Dimitrijević ulazi u hareme oboružana znanjem i oštrim okom. Dok objašnjava običajno-pravne odnose pri sklapanju braka, pažljiv posmatrač uočava detalj: meku ruku kadune neradnice. Kasnije će u pismima biti objašnjeno kako žene u haremima malo ili nimalo ne rade. Spisateljka kaže da je sama videla kako njen stari susjed čisti grašak, a drugi prostire pelene dok se žena šeta obalom rijeke da uhvati svježeg vazduha. Osoba iz druge kulturne i vjerske sredine s podjednakom pažnjom primjećuje i dobre i loše strane turskih običaja. Čini joj se sitničav ugovor u kojem se nabrajaju sve stvari koje mlada donosi, bez obzira što taj ugovor štiti ženu ukoliko je muž otjera. Ironična je prema zabrani vjenčavanja rođaka jer se zbog očuvanja imanja zabrana često krši. Blagonaklono opisuje ruho i nakit, ali sa prezirom emancipovane Evropljanke govori o šminkanju i malim kozmetičkim operacijama. Ipak, ona se ne podsmijava drugačijem osjećaju za lijepo i kada je u (neprijatnoj) situaciji da se njena prijateljica glasno smije je, njen bijes se obrušava na Srpkinju koja je sujetna i netolerantna.

Kao i u svim ostalim knjigama Jelene J. Dimitrijević i u ovoj je jasno iskazan stav prema ženskim pravima i ženi kao neshvaćenom i odgurnutom dijelu ljudske zajednice. Spisateljka ne voli kada se bezrazložno podsmijava ženskim navikama i uvijek oštro reaguje tražeći oslonac u ironiji: „Što se Hajrija doteruje nije čudo — žena je. A šta je Ali-beg?“ Ali ono što je najviše pogađa je obespravljenost žena i ženska pomirenost sa tim stanjem. Evropljanka ne može nikako da shvati potpunu zavisnost Turkinje od muškarca, oca ili muža. Sklapajući brak, nevesta u znak pokornosti ljubi muža u čelo, ruku i – nogu. To ljubljenje muževljeve noge kojim se simbolično priznaje ko je stariji izaziva zaprepašćenje. Njeno čuđenje i otpor izazivaju i mnoge druge stvari koje ne prihvata, ali to je ne sprečava da se divi i običajima koji su za pohvalu. Ne zaboravlja da kaže da čak nije „ni čula da je koju muž istukao“. Pošto je upoznala porodični život, podsmijava se zabludi o lošem mužu koja se u našim krajevima iskazuje poslovicom „zao kao Turčin“. Jer, ona se uvjerila u suprotno.

Knjiga pisama iz Niša nije samo zanimljiv opis nesvakidašnjih prizora, ona je i mnogo više, blagi protest feministkinje, jasno iskazan životni stav nekonvencionalne žene, svjedočanstvo o jednom vremenu i, naročito, o jednom jeziku koji je danas teško prevesti.

Pročitajte i...