U genezi svakog umetnika sasvim su individualni procesi koji polaze od prepoznavanja primarne intencije a preko određivanja fokusa vlastitog pogleda, dovode do stvaranja artikulisanog, celovitog i autonomnog likovnog izraza. U slučaju Franca Curka ti procesi tekli su gotovo munjevito brzo. Sasvim rano prepoznavanje i definisanje vlastitog umetničkog kreda uslovljeno je različitim faktorima među kojima su i lična erudicija, specijalističko obrazovanje, čvrsti i temeljni životni i umetnički stavovi, analitički duh ali i suvereno vladanje crtačkim umećem.
Danas, kada se navršava četrdeset godina umetnikove aktivnosti, pregledom u nazad možemo konstatovati da se njegov grafički opus razvijao na dosledan način kroz blage stilske i formalne promene ali uz logičan sled i dinamiku razvoja. Odnegovao je specifičan likovni izraz koji generalno govoreći, počiva na jedinstvu dualizma realnog i apstraktnog, preciznog i slobodnog, racionalnog i emotivnog, opšteg i intimnog. Puno je eksperimentisao u domenu grafičke tehnologije ali uvek uz poštovanje vlastitog rečnika simbola i znakova.
Tvrdnju o doslednosti likovnog rukopisa Franca Curka, teško je opovrgnuti jer njoj u prilog govore mnoge činjenice. Pre svega rano opredeljenje umetnika da svoju motivsku inspiraciju traži u arselanu predmeta sa početka industrijske epohe bilo da su oni plod manufakturne ili mašinske proizvodnje (pisaće mašine, mlinovi za kafu, pegle, vetrenjače, tramvaji, velosipedi, lokomotive…). Kritičari su u toj specifičnoj ikonografiji prepoznali simbole nostalgije, osamljenosti ili ironije. Kao doktor konzervacije i restauracije stalno suočen sa problemom trajanja predmeta, a uz svest da svaki predmet osim upotrebne vrednosti nosi pečat nečije lične kreativnosti, Curk i kroz svoj likovni opus, produžava život tim predmetima, u podtekstu indirektno saopštavajući kritički etički i estetski stav prema nebrizi i bahatosti savremenog čoveka odnosno prema čistoj funkcionalnosti današnjice. Stari predmeti jesu konstatna i dominanta, gotovo zaštitni znak, čitavog opusa Franca Curka mada istine radi, moramo pomenuti da se njima ne iscrpljuje motivski repertoar. Pojedine grafike („Reminiscencije“) svojevrsni su su omaž Alfonsu Muhi, druge počiva na predstavama muzičara i filmskih diva (ciklus „Otpisani“). Odgovoran odnos prema društvu i vremenu u kome živi povremeno ga vodi do ekoloških tema, dok možda spekulatini duh možemo prepoznati na najnovijim radovima gde su „spori“ puževi ili „usamljenim i ugroženim“ nosorozi glavni junaci. Metaforičnost ovih motiva takođe dozvoljava širok spektar tumačenja.
Vlastitu kombinaciju postupaka u kreiranju grafičkog lista i kompozicione principe Franc Curk je takođe rano definisao. Dilemu pro et contra figurativnog ili apstraktnog, karakterističnu za vreme kada se pojavio na slovenačkoj tj. jugoslovenskoj umetničkoj sceni sam umetnik je prenebregao sjedinjujući elemente oba izraza. Centralni motiv, rađen često po fotografskom predlošku, uvek je jasno definisan disciplinovanom, preciznom a gipkom linijom. Iskošene je ili centralne perspektive, pozicioniran u središte kompozicije i ima poseban okvir. Pored njega, ukomponovani u jedinstveno jezgro prizor, na grafikama Franca Curka redovno su prisutni akcentovani detalji (geomertiski lik, obojeno polje, Andrejin krst, šablonizirani slovni ili numerički znak). Baveći se pre svega problemom prostorno-vremenske artikulacije umetnik motive smešta ili na bojenu podlogu rađenu naglaženim gestovima, ekspresivno, slobodnim i širokim potezima ili ih okružuje bestežinskim prostorom beline papira. U prvom slučaju, taj sekundarni pozadinski grafizam daje kompoziciji tenziju, komešanje, unutrašnje pulsiranje. To su grafike značajne obojenosti i intenzivnog kolorita i pripadaju uglavnom ranijem periodu. Postepeno likovni rukopis Franca Curka išao je u korist drugog pomenutog rešenja, odnosno u pravcu funkcionalne redukcije. Sažimanjem bojene skale došao je do monohronije sa dominantom upotrebom nijansi sepijastosmeđe. Proces minimaliziranja uloge boje tekao je istovremeno sa uvođenjem taktilnih vrednosti. Kombinujući ravnu i duboku štampu svoje grafičke listove obogatio je diskretnom igrom senki udubljenog i ispupčenog. Dinamična i vibrantna pozadina ustupila je mesto bezbojnom, koliko pasivnom toliko i mističnom prostoru. Retki su umetnici koji poštuju i priznaju govor beline. Možda je u srpskoj umetnosti najupečatljiviji primer Miodrag Rogić a u slovenačkoj Gabrijel Stupica. Franc Curk poseduje tu hrabrost. On polazi od beline, ne želi da je povredi, naprotiv u njoj se izvanredno snalazi. Uz svest da je belina papira najkraći put između umetnika i postmatrača svoje grafike svodi na belu, često reljefnu pozadinu sa centralnim motivom u vidu jednostavnog crteža. Sužavanje registra likovnih elemenata i svesni asketizam u tretmanu i pristupu, umetnikova su sredstva da se dosegne čista likovnost metafizičke konotacije.
Rafiniranom leksikom likovnog izraza Franc Curk ostavljaja trag o sopstvenom bitisanju. Otvoreno pristupa svetu, promišlja njegove fenomene i pojave i neguje vlastito tumačenje. Svojim grafikama koji su istovremeno i misao i emocija ostvaruje sintezu egzistencijalne i likovne čistote. Autentičnost njegovog dela prepoznata je i nagrađivani i u međunarodnim okvirima.
Na kraju, iako podjednako važno, ističemo da je vredan posebne pažnje istraživački rad Franca Curka u domenu kompjuterske grafike, holograma, animacije i kinetičke grafike. Prateći razvoj elektronike i računarske tehnologe njegov istraživački duh ga je, naročito tokom osamdesetih godina, vodio u brojne eksperimente i inovacije u domenu integracije nauke i umetnosti ili preciznije primene nauke u umetnosti. Jedinstvene su njegove „kinetičke grafike“ kao spoj klasične tehnike (sito štampa na staklu) i računarskog programiranja. Ovim segmentom svog rada Franc Curk je aktuelizirao i nastavio istraživanja karakteristična za pokret Nove tendencije .
Galerija Srbija, 13. oktobar od 19 časova.
