(EMI, 2006.)
Jedna stvar je sigurna. Iron Maiden su, ma kako to neverovatno zvucalo, popularniji nego ikada. Povratak Brucea Dickinsona i Adriana Smitha kao treceg gitariste i posle Harrisa glavnog autora, kao i izdavanje nekoliko solidnih albuma Maidenima su ulili dodatnu energiju, tako da uživo zvuce bolje nego ikada, a pored armije starih fanova, privukli su i gomilu mladih poklonika, što je rezultiralo rasprodatim turnejama i njihovim definitivnim ustolicenjem u prvi heavy metal bend na svetu.
Poslednji album „A Matter Of Life And Death“, izdat u septembru prošle godine otvoren je singlom „The Reincarnation Of Benjamin Breeg“ klasicnom Maiden pesmom sa, opet, za njih netipicno mocnim rifovima. Najveca mana, istovremeno i najveca vrlina ovog benda je to što su nakon više od cetvrt veka karijere ostali verni svom zvuku, tek povremeno dopuštajuci neznatne novine, više vezane za produkciju negoli stil. To je dokazao i Breeg, simpatican uvod u sedamdesetominutnu klasicnu Maiden svirku. Iako su u intervjuima, po dobrom starom, ali i iritantnom, obicaju, potencirali kako je „A Matter“, (posle „The Number Of The Beast“ najbrže snimljen, za svega dvadesetak dana) njihovo do sada najbolje ostvarenje, istina je, naravno, daleko od toga. Jer, ostatak albuma, ne racunajuci par izuzetaka poput vec pomenutog singla i pesme „Different World“ ne donosi zaista ništa novo, i „A Matter Of Life And Death“ kvalifikuje negde u zlatnoj sredini, daleko od remek dela izdavanih sredinom osamdesetih.
Dva su ozbiljna problema vezana za ovaj album, ako izuzmemo vec poslovicnu reciklažu starijih hitova i slatku predvidljivost. Pre svega, trojica gitarista sa integritetom, ma koliki oni bili plus u punijem i dinamicnijem zvuku na živim svirkama, pretvaraju se u problem prilikom rada na stvaranju novih pesama, jer je svakom od njih neophodno ostaviti dovoljno prostora. To dovodi do razvodnjavanja pesama, koje su cesto preduge i na momente i neinteresantne. Priznajem, bilo je i ranije epskih izleta, poput trinaestominutne „Rime Of The Ancient Mariner“ na „Powerslave“, ali vecina novijih i dužih pesama, na žalost, nema taj kvalitet i realno su najslabija tacka. Drugi problem je preveliki autorski doprinos Adriana Smitha, tako da neke od pesama previše odstupaju od klasicnih Maiden obrazaca i na momente lice na solo radove Brucea Dickinsona, na kojima je Smith takode davao svoj pecat. To samo govori da je šef, Steve Harris, ipak morao da pravi neke kompromise na racun dvojice povratnika, kao i da njegov autoritet ostatka benda nije više toliko jak kao ranije, pre nesrecnog izleta sa Blazeo Baileyom kao vokalom.
Iako se vec godinama dovodi u pitanje sposobnost Brucea Dickinsona da na koncertima peva u visokim registrima on, iako u vec zašao u petu deceniju života, peva jedan od vokalno najzahtevnijih albuma, cime kao da želi da skepticima dokaže da nije za staro gvožde.
Kao što rekoh, kvalitet „A Matter Of Life And Death“ albuma zaista se u pojedinim trenucima može dovesti u pitanje, barem kada su stari poklonici ovog benda u pitanju. Što se novih fanova tice, stari recept sa par brzih hitova, nekoliko epskih, u srednjem tempu uradenih stvari, prepoznatljivih Maiden terci na gitarama i vokalnih bravura Brucea Dickinsona, svakako su sasvim dovoljni za njihovo pridobijanje na sve siromašnijoj metal sceni. I ostaje utisak da su se Maideni ovde potrudili taman toliko koliko je dovoljno da se ne obrukaju.
Dejan N. Kostić