Meni je užasno kul kada na najavi za neku žurku pročitam izraze poput „alternative“, „disco-punk“, „indie“. Ali stvarno. Tad prosto znam da događaj ne smem da propustim ni po koju cenu. Ranije su mi se dešavali i fail-ovi (oprostićete na digresiji), kada puna entuzijazma, potkrepljena opisom sa najave, odem na party i šta? Ništa. Jedno veliko ništa, sveobuhvatno ništa koje samo ne obuhvata one kul pojmove. Vremenom sam naučila da ih izbegavam i otad ih se uspešno klonim, svaki put. Dobre žurke imaju kreativne key-words.
Negde sredinom prošle nedelje, vidim ja event na Fejsbuku za Gentlemen… NOT! i iskreno se obradujem. Na najavi piše „ALTERdiscoNATIVE„, „indie-dance„, „synth-britpop“ i „postpunk„. Srce mi poskoči i kažem: „To je to!“. Primetim da postoji neka fora sa kartama, da treba da se pošalje prijava na sajt SKC-a, i u procesu razmišljanja kad to da uradim, zove me Srđan i kaže: „Je l’ hoćeš ti da pišeš izveštaj sa žurke Gentlemena?“ NARAVNO! I tako bi rešen i taj problem.
Dođemo mi u petak oko 10 u Klub Pravnog, ali – još prazno! Znam tačno i kad će da se napuni, oko pola 12-12, što me poprilično nervira jer imam osećaj da ljudi misle da su kul ako dođu kasno. E, pa nisu! Muzika fantastična, ona koju ja stvarno obožavam, verovatno moj omiljeni „žanr“ koji nikad ne umem da imenujem, ako se uopšte može nazvati žanrom – zapravo je to fuzija alternativnog i indie roka i postpanka i diska i svega ostalog što može da digne atmosferu do maksimuma i napravi neverovatno dobru zabavu!
Igramo i klub se polako puni, pijemo pivo i gledamo kako ovi Gentlemen-i nisu baš normalni. I nisu džentlmeni. Ja ne prestajem da skačem i pevam iz sveg glasa. Znam svaku pesmu, a tekstove pomešam, ali niko ne može da me čuje jer svi ostali rade isto što i ja. Pozdravljam se sa nekim ljudima, pokušavamo da pričamo i usred rečenice ne mogu da odolim i zapevam (možda malo više zaurlam), pa nema šanse da se konverzacija nastavi. Niko previše pijan, nema (hvala Bogu, toga se najviše i plašim!) nikakvih incidenata, svi su super raspoloženi, nasmejani, ali nenapadni, mnogi se ljube tu oko nas i meni se to baš sviđa.
Setim se da vizuelne efekte radi VJ team The Chelsea Girls, a u pozadini Kjubrikov film. Genijalno.
Na svakih nekoliko minuta se oduševim kad otkrijem koja je sledeća pesma, i to tako sve od Franza, Monkeysa, preko LCD Soundsystema, The Hivesa, The Strokesa, sve do najdivnijeg Arcade Fire-a i Prodigy-a!!! Oko mene škljocaju blicevi, tu su svi fantastično-kul outfiti, tu je i stav i opuštenost i samo bez foliranja. Blizu bine velika gužva, dok pozadi ima malo više kiseonika, pa često menjam lokaciju u zavisnosti od koncentracije dima u vazduhu.
Nakon 4 sata neprekidnog densa, počinju da me bole noge i da mi se pomalo vrti u glavi. Ritam usporava, usporavam i ja i odjednom se pale svetla, obezbeđenje je na bini – mrzim takve završetke! Nikada, nikada mi neće biti jasno zbog čega Gentlemeni traju samo do 2. Mislim da bih mogla celu noć da ne stanem sa igranjem.
Epilog: Oko 3 ujutru, kad je verovatno većina bila kod kuće, drugarica mi šalje poruku na Skype-u: „Ja ne verujem kako je genijalno bilo večeras! Boli me sve, bukvalno, čak i prsti na rukama. Mislim da bi trebalo da drže časove.“
Preuzeto sa www.nis-music.net uz dozvolu uredništva SKC-a