Sećate li se kako vam je nastala ideja za „Parter“?
Krajem 2002, po povratku nakon prvog dužeg izbivanja izvan Beograda – tada sam bio proveo godinu i po dana što u Barseloni što u Švajcarskoj – grad mi se učinio jezivo neosvetljen, pun agresivnih džukela i još agresivnijih ljudi. Sve to kao da niko od sveta koji sam sretao nije primećivao. Najbolja prijateljica me je povela na piće u, po njenom mišljenju, najopušteniji klub u gradu. Napeto pijuckajući kampari, tamo je ponavljala kako je opušteno a ja sam u isti mah otprilike strahovao da mi neko od mrgodnih kulerki i kulera kojima smo bili okruženi, iz čistog mira ne drmne šamarčinu. Tada mi je palo na pamet da u jednom od svojih budućih romana prikažem nesrazmeru između spoljnih gestova ljudi i načina na koji oni vide te svoje gestove i ukupno držanje; nesrazmeru između onog što misle da trenutno rade, na primer opuštanja, i objektivnog učinka, u vidu širenja tenzije. Ni kad sam se vratio iz Barselone ništa se što se tiče takvih zjapova u bitnom nije promenilo kod naših divnih ljudi, tako da „Parter“ nudi niz scena koje sam krajem 2002. sa distance stečene jednoipogodišnjim odsustvovanjem video: pre svega mrgodno kuliranje i mrgodno muvanje gostiju, šankera, konobara… Valjda nije čudno što se glavnina radnje romana odvija takođe u ugostiteljskom objektu te da je po njemu roman i nazvan.
Reklo bi se da su dvoje glavnih junaka, didžej i šanker „Partera“ Luka Razić te gošća, novinarka Viki, jedina dva lika koji žive u skladu sa samima sobom. Verovatno zato, mada pomalo neočekivano, pri kraju romana i nalaze jedno drugo i ostaju zajedno (ako ostaju zajedno)?
Možda posredi nisu dva najlepša lika „Partera“ ali ona jeste od svih devojaka koje se muvaju splavom najženstvenija a on najmuževniji od likova. To govorim u skladu sa svojim ličnim viđenjem ženstvenosti kao lakoće sa kojom žena nosi ono što ima u sebi i na sebi, a ni definicija muževnosti ne bi bila mnogo drugačija, naravno primenjeno na tvrđi pol. Likovima koji su neiskreni prema sebi i glume opuštenost iako su seljaci, odnosno tvrdoću iako su sise, muževnost ne može biti jača strana. Kao ni ženstvenost svim onim ribama koje, koliko vidim, doživljavaju opuštenost kao nekakav sudar pornografskog i patrijarhalnog, pa istovremeno deluju kao primamljivija varijanta neverovatne kombinacije Džene Džejmson i Tome Nikolića.
Napetost koju ste pominjali kao da je oslikana kroz gestove koje likovi prave a pripovedač beleži. Nije poznato da je ijedan srpski pisac u nekoj svojoj knjizi do sada obratio toliku pažnju na gestove koliko vi u „Parteru“…
Ako zanemarimo razne mešetare sa vrha i njihove prirepke, te ponekog pilićara, tranzicija je uvek ničije uređenje, jer donosi fenomen da je jedan novi i nepoznati društveni kontekst uspostavljen dok stari, poznati, nije još sasvim pogreben. Nesigurnost ljudi u takvom međukontekstu na spoljnem nivou se pre svega ogleda u njihovom uvećanom gestikuliranju. Nijedan gest nije načinjen slučajno tako da samo ako pomno posmatrate čoveka možete da ga upoznate maltene bez ijedne izgovorene reči. Međutim, fantastično je to što većina ljudi gotovo da nije svesna takve mogućnosti tumačenja. Meni je u čitavoj priči groteskno kako ljudi koji su nesigurni u sebe pred nosem sve vreme imaju plodan način tumačenja poput gestova ali im to i ne pada na pamet. Baš zato što je groteskno, to nalazi svoje mesto u „Parteru“. S druge strane, mislim da je u romanu prisutan i kontrast neiskorištena moć verbalne komunikacije – traćenje jezika, koji je nemoćan. Glavni junak Luka Razić se iz Barselone vraća u Beograd zato što ne može da komunicira na španskom, on je naučio kasteljano ali često se desi da kad kaže nešto smešno, nailazi na rastuženo lice sagovornika i vice versa, a kad vodi ljubav sa Katalonkom koja natuca srpski i kaže mu: „Ti voliš da ti žene sisu jaja“, polni organ mu otkazuje saradnju i on više nikad, zbog stida nastalog jezičkom greškom, neće nazvati tu devojku. Krah verbalnog će ga međutim iznenadno ali srdačno dočekati tek po povratku u Beograd no tu stavljam tačku na prepričavanje jer ne bi bilo loše da poneki čitalac ovog intervjua pazari knjigu.
Ako je podrum dno a loža vrh, parter bi trebalo da bude sredina, srednji sloj?
Među gostima splava jesu neki pripadnici srednjeg sloja, ali i deca srednjeg sloja, gorljivi gotovani koji pri kraju svojih tridesetih žive kod roditelja. U svakom slučaju, parter je nivo na kojem niko nije pošteđen. Svaka anomalija društva napada svakog lika. Tu nema nikakve VIP lože za zaklon.
Publika Vašeg novog romana je šarenolika. Najšira moguća publika je, izgleda, reagovala na hepiend, a ona malo suzdržanija na društvenu kritiku.
Ja volim da verujem da tu postoji još jedan sloj, onaj koji je ispod društvene kritike našao emocije. Naime, volim da verujem da roman spolja obiluje pomalo fejkovanim emocijama, da je taj melodramski okvir iznutra podriven društvenom kritikom a društvena kritika, na još neprimetnijem nivou, istinskim emocijama. Tako društvena kritika subverzira emocije a emocije društvenu kritiku. Najjednostavnije moguće, je l’?
Kako je biti pisac koji ima svoj fan klub? Vaš FC na FB ima iz dana u dan sve više članova…
Kad mi je prijatelj ponudio da to uradi, iz cuga sam prihvatio jer rado pričam sa čitaocima svojih knjiga, i to ne samo o svojoj prozi i dramama. Kako god, bolju ideju za kasniji rad dobijem kad čujem nekoliko mišljenja tzv. običnih čitalaca nego kad pročitam sijaset kritika na moje knjige. To je valjda nešto najnormalnije, čitaoci su nezavisni u odnosu na književnu scenu i biraju knjige kojima će se posvetiti i o njima misle bezinteresno, za razliku od većine književnih kritičara. Ja bih uz niz imena ljudi koji nisu javne ličnosti a čije mi je mišljenje o nekom mom romanu ili zbirki priča ma u kojoj meri koristio za dalji rad mogao da dodam jedva desetak čije su kritike, a o mojim je knjigama pisalo na desetine autora, postigle sličan učinak: Tatjana Rosić, Vladislava Gordić Petković, Hilda Urošević, Isabel Nunjes, pokojna Farah Tahirbegović, Slobodan Vladušić, Zlatoje Martinov, Gonsalo Ponton, Mladen Vesković… Nadam se da nisam nikog zaboravio a, ako jesam, neće da mi bude problem da se izvinim.
I po ovom se vidi da vam nije problem ni da konkretno imenujete. Što se kritike tiče, za razliku od raznih naših kulturnih poslenika kojima su usta puna kritike sve dok treba konkretno imenovati, vi se ne libite, pa su se na vašoj meti našli Vida Ognjenović „i njena potrčkala“, kako ste rekli, Zoran Hamović, ministar Žarko Obradović…
Pa evo, sad ste ih i vi konkretno imenovali. Ja to radim jer mi pomalo čarobno deluje kako u tom kontekstu pukim izgovaranjem jednog imena, a to su samo dve reči, postižem da se u mrtvom moru podignu talasi. Jednom rečju, čista magija.