Srbija u peršunu
Farma je specifična vrsta zabavnog programa iz koga je nemoguće izvući neku pouku. Barem ne neku koja sadrži optimistični ton. Iz kog god ugla da sagledate, jedan jedini zaključak – Srbija je definitivno otišla u peršun.
A naši stariji sugrađani otkako su ostali bez Slobe, stiče se utisak, željni su novog idola. Koji će da fejkuje srčane probleme, bezočno laže i, suočen sa istinom, da opet fejkuje, ali sada demenciju; prizemno provocira ne bi li došao do tako željene pažnje i, koliko se god trudio da na sebe navuče prezir, kao feniks opet vaskrsne u heroja od života većeg…
Kako inače objasniti spremnost da se linčuje „kurva raspala“? Džaba javnom servisu sve one babe i ostali rođaci sa sela, niko nije hteo da baci bombu na IMT kad je, onomad, Radašina pregazio traktor.
Kao onom Trgovčeviću, javlja mi se u skorijoj budućnosti formiranje gero-gerilske terorističke organizacije koja će, u ime mesija Krkobabića i Bojanića, na krilima nikada ugašenog kontramitingaškog plama, ići u inkviziciono obračunavanje sa ideološkim neistomišljenicima.
Eto nama tada još jednog dokaza da je u zemlji Srbiji sve sem tornja na Avali naopako nasađeno. I sve sem platana trulo. Odoše nam penzioneri u revolucionare. Glave možda neće da padaju sa jednakim žarom, ali će se zasigurno proširiti lista participiranih lekova.
S druge strane takođe blistavi momenti.
Zaljubljeni par junoša sa dijagnozom, postmoderna, brutalno realistična verzija Romea i Julije. Nepobitan dokaz da bi Šekspir, da je kojim slučajem naš savremenik, pisao sapunice i hrvatske telenovele.
Restlovi iz parazitnih osamdesetih, urbana načkembičava gerila, koja do podneva mrzi ceo svet a od podneva i samog sebe zbog zablude da će vreme cvrčaka da traje večno. Ne mogu da oproste što se novi val pretvorio u bratoubilački rat.
Kojekakvi fileri koji su tu, kako im samo ime kaže, da popune broj i rastegnu serijal. Neki od njih dodati su kao svojevrsni dramaturški začin. Ti neće mnogo da se ovajde od postfarmerske ere.
I, naravno, Dž… pripadnik nacionalne manjine. Čisto da se potroše krediti sa brojeva što se dobijaju uz novi album Vlade Georgijeva. I Željka i Zdravka. I Äuleta Van Goga. Prvoboraca antipiratizma.
Sve u svemu, paralela sa stanjem u srpskom društvu je opet neizbežna. Gde god da se okreneš, mućak. Tvoj glas se broji, kakvu mu god sudbinu namenio. A račun sve veći i veći.
Pisac ovih redova će, za kraj, da vam pomogne da izvučete zaključke:
1. S godinama se podržava sa sve manje rezerve, skoro mazohistički.
2. Nema šanse da današnja debilna omladina nabere pamet kad zađe u te godine.
3. Domaća estrada je džungla u kojoj uspevaju samo moralni monstrumi koji su spremni da, sa osmehom na licu i u ritmu moravca, gaze preko leševa. Ne kažem da je u svetu drugačije, ali svetski „starovi“ barem plaćaju porez. Ovi naši te pare koriste za kupovinu firmiranih čarapa.
4. Neko konačno treba da kaže matorim novotalasovcima da je Južni vetar srpski Motown.
5. Farmu je nemoguće ne komentarisati (iako ja to radim na osnovu sekundarnih izvora, jer mi vreme i inteligencija ove primarne zabranjuje), što dovoljno govori u prilog tome da su jedini dobitnici ovde producenti i TV Pink. A cijena svega – prava sitnica. Sto hiljada jura, malo li je. Eto, ipak, za kraj optimizma.
Iz dubine guše: Homer Karabeg