(Dallas Records, 2006) Zlatan Stipešic Gibonni nas je, nakon pauze duge cetiri i po godine, obradovao novim nosacem zvuka nazvanim „Unca Fibre“. Realizovan iz nezavidne pozicije „balkanskog muzickog cuda“ koje je iznedrilo dva fenomenalna albuma kakvi su „Judi, zviri i beštimje“ i potonje ultimativno remek delo „Mirakul“, novi Gibonnijev album bio je itekako opterecen željom publike, pa i samog autora, da se postignuto prevazide.
Gibonni je napravio najpametniju odluku i snimio potpuno drugaciji album. Za razliku od dosadašnjeg world music kolorita i koketiranja sa popom a la Sting, na novom albumu pesme su tvrde i bliskije njegovim rokerskim (da ne kažem hevi-metalskim) korenima. To se vidi odmah na pocetku, u pesmi „Andeo u tebi“ koju u duetu peva sa Goranom Bareom (covek ciji glas neodoljivo podseca na Džonija Štulica) a potpuni ugodaj daju vokali americke pevacica Maye Azucene, koju ugledni „NY Post“ stavlja u isti ravan sa divama poput Roberte Flack ili Chake Khan, kako to rece jedan hrvatski kolega: „glas je koji donosi snagu i nadu“. Primetno je da je Gibonni po pitanju tekstova napravio odredeni otklon u odnosu na svoj opus koji je „verse“ bojio koloritima istinske, ponekad fanaticno slepe ljubavi.
Ovoga puta tema gotovo celog albuma je kriza srednjih godina, što je nekako i logicno. Pesme „Šta ce meni moja dica ric“, „Sebi dovoljna“ i „Tija bi te zaboravit“ savršeno odražavaju one kratke trenutke krunjenja jednog života i ideje o istom. Ipak, da sve ne bude crno, tu je optimisticna posveta rodnom gradu u pesmi „Zavezanih ociju“ te „Mi svjetlimo“ i „Hodaj“. Kao drugi singl izbacena je verovatno najbolja stvar na albumu „Vrime da se pomirim sa svitom“. Iako ovoga puta nema Manu Kacea i Tonija Levina, zvuk je pun i raskošan (na cemu su opet puno poradili Vlatko Stefanovski i njegova gitara) tako da je producent Nikša Bratoš ponovo uspeo da stvori jednu kompaktnu muzicku celinu koja u mnogim delovima zvuci bolje nego mnoga izvikana belosvetska ostvarenja.
„Vodic za brodolomce i andele cuvare“, kako glasi podnaslov ovog albuma, jeste jedno konceptualno ostvarenje koje, kao deo svojevrsne trilogije, zaokružuje jedan period Džibove karijere. To nije album koji ce vam uci u uvo po prvom slušanju ali njegovi kvaliteti su neosporni. „Unca Fibre“ je inace termin za blagu temperaturu („unca“ je jedinica mere, a „fibre“ – groznica), kako je Gibonni objasnio, nešto što ga „drži“ dok pravi svoju muziku. Ovaj album je vec postigao platinasti tiraž u Hrvatskoj (preko 80 000 prodatih primeraka) a kuriozitet vezan za njega leži u cinjenici da je izdat i na vinilu.
Dejan Stojiljković
