Get a Grip

Sestra Milunka: Doktore imamo ravnu liniju!
Sestra Radojka: Gubimo ga!
Neki zajebani DrMr: Jebemti sve! Dajte mu adrenalin i spremite defibrilator za nedajbože!
Sestra Radojka: Kasno! Ne deluje!

(Negde na Nišavi između života i smrti)

Veče je počelo relativno rano i to ne ispijanjem alkohola kako će možda neki brzopleto da zaključe, već projekcijom filma. U klub Pravnog fakulteta zainteresovani su mogli za dž da odgledaju film o EKV-u nazvan, gle čuda, „Kao da je bilo nekad“. Čuli ljudi da je džabe, rekli sebi „ajd možda će bude zanimljivo“ i dok trepneš-krcat klub. Došli oni što im znaju celu empetrojku napamet, zatim oni koji natucuju neki „Best of“ pa čak i oni kojima je neko reko da je to onaj bend što svira „Krug“. Sedenje je samim tim bilo luksuz a oni koji su stajali, stajali su gde su stigli. Ja sam digo ruke i odslušao veći deo filma jer su neka riba ispred i njeno dupe imali nešto protiv mene vitlajući se na svakoj bržoj pesmi i ostavljajući mi na uvid gornji desni ćošak platna. Da. Sedeo sam

Ukratko, u početku beše „Limunovo drvo“, zatim „Šarlo akrobata“ sa svojim kultnim albumom i tri frontmena u postavi. Zbog toga to nije potrajalo dugo pa je na red došla „Katarina II“ i na kraju konačno „Ekatarina Velika“. Grupa pametnih mladih ljudi koji su pravili tihu revoluciju dobrom muzikom i skončali ko u Šekspirovoj režiji ostavljajući iza sebe tragove koje ni jedno vreme neće da zaboravi niti bilo koj dokumentarac da dočarara u punoj veličini. Tragična sudbina je samo utemeljila legendu koja je već postojala. Ovo mi je bio drugi put da ga gledam, pa opet, grčilo mi se u stomaku i vrtelo u glavi kada se završio. Teško će reči opisati ono što su oči videle a mozak pokušao da svari zato svi bolje jutub u šake, nadjite delove ovog filma i obnavljajte istoriju. Bilo je pola 9, svi ko da ih je izbacila mutna Nišava na prugu a onda pregazio voz. Valjalo je otresti svu mučninu sa sebe, izvući nož iz usta i vratiti se opet kao vidra u prvi oblik pa pravac „Feedback“.

A tamo četri čudna tipusa zabodena za šank cirkaju „Nikšićko“ i po čašicu žestine. Sem njih i šankerice u klubu nema nikog. Jedva i da su primetili nas dvojicu kad smo ušli. „Nylon heart attack“ je bend iz San Franciska koji postoji oko dve godine, potego čak iz Kalifornije da se mlatara po Srbiji. Obilato istetovirana četvorka je izašla na binu nešto pre 12, kada je broj posetioca bio 30ak(osoblje included) i već na prve taktove i rif napravili haos. Likovi predvodjeni hiperaktivnim žgoljavkom koji češlja brke ko Poaro su očigledno odrastali na „Stooges“, „MC5“ i „Monster magnet“. Iza Poaroa su debeljko basista (latinskog porekla), glam gitarista(koji bi polomio gitaru al mu ova jedina i već pola u selotejpu) i pomahnitali bubnjar(koji u pivsku flašu udara više nego u činelu)…odlična postava. Svirka je imala sve što je potrebno:sirovu energiju sve vreme, skakanje sa bine,udaranje gitare u plafon, polivanje pivom, ležanje na pod, gitarsko prženje, garažni duh… Iako malobrojna, publika je znala da ceni dobru stvar i glasno pozdravljala amere sve vreme. Svirka je trajala oko sat vremena što je bilo dovoljno da se otpraše pesme sa EP-ja „Cougar City“, od kojih najbolje prolaze „Roll so slow“ i „She wolf“(ne ono shakirino sranje!) koje bi bez problema mogle da budu soundtrack sledećeg Rodrigezovog trasha B produkcije. Bio je to nesvakidašnji prizor u Nišu. Rock’n’roll još uvek jebe kevu i puca distorzirani adrenalin na uši. FUCK YEAH!!!

Ispred „Balkanrocka“ i „SKCa“ je bio težak zadatak. Drugi po redu „Sounds of struggle“ je morao da prevaziđe čuveni sindrom drugog albuma, filma, romana, sexa ili kako god hoćete. U svakom slučaju prethodnim su postavili visoka očekivanja a njih je uvek teško ostvariti.

Recept je bio isti kao prošlog puta. Prvo Nišlije. „Embrio shpayz“ nas muzikom i smaknutim pantalonama vraćaju u rane dvehiljadite kada je MTV-jem harao tzv. new metal. Lako pamtljivi, mada već nekako poznati, rifovi i dva vokala, jedan da repuje versove a drugi da poje u refrenu, je koncept kojim su ovi momci postali poznati Nišlijama a polako se, bogami, upoznaju i sa ostatkom Srbije. MC zvuči ko da mu je Fred Durst(Limp bizkit) ćale a B Real(Cypress hill) keva…još samo da mu tatko da crveni kačket. Malo obeshrabreni mlakom i ne tako brojnom publikom ipak su hrabro otvorili veče pesmama sa svog, za sada, jedinog demo snimka. Redjale su se „Society down“, „So fucked up“, „Straight line“ a za kraj su ostavili jedinu stvar na srpskom zanimljivog naziva „Moja duša baca hejt“.

Nakon njih su na red došli komšije iz Zaječara- „Hate tech“. Iz samog naziva benda se može zaključiti da bend svira industrijal metal potkovan nefegetskim klavijaturama. Na binu su izašli zakićeni onim maskama za prskanje vinograda koje su aktuelne u zadnje vreme. Ova podvrsta metala se ne čuje često i to čini ovaj bend još interesantnijim za slušanje. Vidno inspirisani pre svega „Pain“-om ali i „Deathstars“-ima, i naravno „Rammstein“-om, drugi deo svog seta su izdvojili da odaju počast svojim uzorima ali i da poznatim pesmama skupe poene kod pomalo statične publike. Naišli su na dobre reakcije prisutnih i vidno imaju već izgradjenu fan bazu koja se od samog početka postrojila u prve redove ispred bine. Sve je bilo na mestu: klvijature, dva zanimljiva vokala, hirurški imidž, obrade, jedino je ono „Zieg heil“ za vreme „Feuer Frei“ bilo suvišno. Ja znam da i nemačka bajka za decu zvuči ko Hitlerov govor ali nisu svi Nemci nacisti, „Rammstein“ nisu SS-ovci, i to što su sada mirni ne znači da se samo spremaju za novi rat.

Usledile su opet domaće snage, ovog puta „Navta kriejtiv kru“. Vlajko i barabe su svojom punk-dick-thumb-alternativom uneli živost među već desetkovane navijače ispred bine. Svojim pesmama u kojima tragika i komika idu ruku pod ruku, uspeli su da uprkos najvećem muzičkom neprijatelju(mikrofoniji) naprave odličan šou koji ipak nije uspeo sasvim da razdrma sve prisutne. Ostaje nam da im poželimo odličan predstojeći album i još puno fenominalnih „Shoopinih“ spotova kakvi su urađeni za, verovatno, najpoznatije stvari: „Žal za kompijuter“ i bajagičnu „Orasi i med“. Za kraj je ostavljeno i najveće ime ovog mini-festa. „Rain delay“ su jedan od najcenjenijih i najperspektivnijih metal bendova kod nas, čemu u prilog ide i informacija da su za svoj treći album, koji će naslediti „As i bequeath my yesterday“ i „We forget“, potpisali ugovor sa izdavačkom kućom iz UK-a. Uprkos očekivanjima da će nas svojim melanholičnim doom-om obogaćenim čistim ženskim vokalom odvući na dno radosti, Beogradjani su bili poprilično dinamični a naročito živahni između pesama. Stefanovi bubnjevi su tutnjali za svega četrdesetak mazgi, koje su rešile da upiju maksimum ove poslastice za sve ljubitelje atipičnog metala…eh da je više tako upornih entuzijasta. U 1 sat posle ponoći je bilo „LIGHTS ON! Police radio!“ i ovi rado viđeni niški gosti su morali da stave tačku na drugi po redu „S.O.S“ fest. Odlučili su se za svoj najveći hit „Fulcrum“ kojim su lukavo pokušali da se uvuku na mejnstrim televizije spotom za istoimenu pesmu koja je našla svoje mesto na soundtracku za poprilično glup film „(Who the fuck is) Miloš Branković“. Otišli su prilično zadovoljni.

Ovo veče je imalo veći značaj nego što se čini. Sada se stvari lome. Nemojmo dozvoliti da pljunemo u lice nečemu za šta smo svi toliko kukali. Lako je nalaziti krivce, ali šta ako smo sami krivi? Bilo je duplo manje publike nego prošlog puta a fali samo malo dobre volje da ovo preraste u prekopotrebnu tradiciju koju vrlo lako možemo sami da izminiramo.
…………………………………………………………………………………………………………………………….

Sestra Milunka: Čekajte! Evo ga!
Sestra Radojka: Doktore grad dobija vitalne funkcije!
Neki zajebani DrMr: Uf …ćuti…sad može jedna kafa. MILUNKA!
Sestra Milunka: Da doktore?
Neki zajebani DrMr: Stavljaj vodu. Samo mi je falelo da mi ovaj odapne ovde pa da i njemu nakače da ga je pokosio grip na neko javno okupljanje…serem se i na grip…

Piše: Aleksandar Nikolić – Coa