Feljton | Cincari Niša (9)

Kuće niških Cincara Zaharija Statasa i Hristoduluovih delile su istu sudbinu. Pod naletom političkih strasti , kuća Zaharija Statasa, pretvorena u Radnički dom, biva spaljena 1. decembra 1928. dok je čardaklija Hrisoduluovih 1944. godine srušena direktnim pogotkom avionske bombe. Tada je u njoj bio smešten Istorijsko- etnografski muzej.

Kuća Hristoduluovih

Kuća je, najpre, bila vlasništvo niškog Srbina Haxi Đoke Todorovića, poznatog trgovca. Ostaće zabeleženo da je Haxi Đoka Todorović ostavio kuću svome zetu (s obzirom da nije imao muškog poroda) i ortaku Nikoli Hristodulu koji će sredinom i krajem 19. veka osnovati i voditi jednu od jačih balkanskih trgovina pod firmom „Hristodulu i sinovi“ .

Kuća Hristoduluovih je, po svojim spomeničkim vrednostima, predstavljala „najreprezentativniju srpsku kuću turskog Niša, koja je po bogatstvu arhitekture nadmašivala i kuće bogatih Turaka“ dok je Aleksandar Deroko istakao da „nije čak zaostajala iza konaka kneza Miloša u Kragujevcu i Beogradu“. Bila je asimetričnog tipa, sa velikim tremom u prizemlju, i doksatom na spratu i izuzetno bogato izrezbarenim tavanicama i stubovima na tremu i doksatu, pravim umetničkim tvorevinama neznanih neimara za koje se, na osnovu zapisa Joakima Vujića s pravom smatra da su bili iz okoline Debra, a najverovatnije i sami Cincari.
O domu Hristoduluovih i njegovom izgledu najlepši opis je dala Milovanović Dragana sledećim rečima: „Dom Hristoduluovih je bio jedan od najlepših primeraka niških čardaklija. Starost se procenjivala na najmanje 200 godina i pripadala je Cincarinu, advokatu Hristodulu. Nalazila se u ne mnogo velikom dvorištu, opasanom visokom zelenom ogradom sa turskom zidanom kapijom. Sama kuća građena je od slabog materijala u bondruk sistemu. Prozori, vrata, stubovi i ograda na čardaku, doksaatu dok su podovi i tavanice bili izrađeni od drveta. Kuća je imala svoj amam i kapelicu – crkvicu u kojoj su u doba Turaka krišom vršena krštenja, a vernici dolazili na molitvu. U vreme zabrane srpskih škola od strane Turaka, srpska škola i knjiga našle su u njoj utočište. 1918. godine na nju se srušio jedan avion i oštetio je. Pošto je obnovljena još neko vreme je služila kao odbrambeni objekat. 1934. godine u njoj je otvoren prvi istorijsko – etnografski muzej koji je 5.aprila 1944. godine srušen bombardovanjem“ .

Osim spomeničkog značaja kuća Hristoduluovih je dugo vremena važila za niški nezvanični kulturni centar. U njoj su, ne retki gosti, pored Srba, bili Cincari iz drugih gradova, najčešće javne ličnosti: tako su gosti ovoga doma bili Spiridon Jovanović, prvi niški učitelj, Branislav Nušić (Alikabijad Nuša), poznati komediograf (iz Beograda), Nikola Pašić, političar, Stevan Sremac, profesor i pisac kao i njegov sestrić Aleksandar Deroko. U domu Hristoduluovih je 1840.g., prilikom njegovog povratka iz Carigrada, odseo knez Mihajlo Obrenović, u njoj se 1874. godine sastaje Komitet za borbu protiv Turaka,čiji je član bio i niški apotekar Đorđe Blesides, inače i sam Cincar; u ovoj kući je bio 1885. godine, u vreme srpsko – bugarskog rata, smešten štab jedne srpske više komande. U ovoj kući se, kao što vidimo, sastajao cvet buduće Kraljevine Srbije koji se u Nišu, upravo zahvaljujući i jednom višem značaju doma Hristodulovih, osećao kao kod kuće.

Kuća Zaharija Statasa, turskog vojnog lekara rodom iz Janjine, nije obrađena u istoriji arhitekture i umetnosti ovih krajeva onoliko, koliko je to slučaj sa kućom Hristoduluovih iz mnogo razloga. Iako neki istoričari smatraju da je podignuta oko 1870., mi ovde iznosimo svedočenje Feliksa Kanica sa njegovog prvog boravka u Nišu 1860. kada je zapisao da je „…godine 1860. u Nišu zatekao grčkog lekara Milerijadisa, koji je posedovao sumnjivu diplomu, kao i njegov vojni kolega Zaharije. Ovaj potonji je na pretnje svoga pukovnika da će ga zbog slabih rezultata u lečenju obolelih vojnika otpustiti odgovarao poklanjanjem konja i sličnim potezima; u tome je imao više uspeha nego u lekarskoj praksi, pa je čak došao i do dve lepe kuće u gradu. Pošto je u to vreme bila samo jedna vojna apoteka u tvrđavi, ova gospoda su svojim privatnim pacijentima prodavala problematične lekove po vrlo visokim cenama“. Strogi ali verodostojni Kanic uočio je neraspoloženje koje je u narodu bilo prisutno . Ovaj njegov portret Statasa objašnjava primetno distanciranje niških Cincara od ovog svog sunarodnika. Tako dolazimo do paradoksa da Zaharije Statas, u etičkom smislu, predstavlja sve ono protiv čega su se Cincari borili.

Kuća Zaharija Statasa podignuta je nedaleko od Hristoduluove kuće (odnosno kuće Haxi – Đoke), za vreme Abdurahman – paše. Bila je tipičan primer starobalkanske arhitekture sa svim ugodnostima – strogo simetričnog tipa, sa velikim centralnim ulazom iznad koga je izbačena, na drvenim stubovima, divanhana i izvučenom spratnom konstrukcijom. Pored kuće se nalazio hamam a u centralnom delu dvorišta šedrvan. Objekat je decembra 1920. kupio mesni komitet KPJ i Mesno sindikalno veće za potrebe Radničkog doma Niša koji je u njemu bio smešten sve do 1.decembra 1928. kada je spaljen u podmetnutom požaru.
Ovo nisu bile jedine lepe cincarske kuće ali su značajne jer su svojom lepotom trajno obogatile duh Niša i uticale na građenje sličnih objekata naročito posle oslobođenja grada od Turaka 28.decembra 1878. Od tada pa do današnjih dana kuće Zaharije Statasa i Hristoduluovih biće utiskivane na razglednicama Niša i u istorijskim delima koja se bave ovim prostorima.