Niški Cincari u kulturi
Posle trgovine i industrije koje su, kao što smo već videli, bile osnov Cincarske delatnosti ne samo u Nišu i Srbiji već u svim mestima gde su se zatekli, veliki je značaj koji je ova etnička grupacija ostavila u srpskoj umetnosti.
Rasterećeni od finansijskih obaveza, umetnici cincarskog porekla su bili izuzetno plodni u granama svog delovanja. Tako u književnosti bitno odskaču Alakabijad Nuša, alijas Branislav Nušić, Jovan Sterija Popović, Stevan Sremac a u novije vreme Nikola Cincar Poposki. Svojim bogatim opusom iz istorije srpske srednjevekovne književnosti i slikarstva ovoj grupi se pridružuje akademik Aleksandar Deroko dok se u pozorišnoj umetnosti ističu Taško Načić i Olga Spiridonović.
Književnost
Niš je krajem 19. i početkom 20. veka , sa razvojem trgovine, postao prava književna meka juga Srbije. Tu su, zbog obilja tema iz svakodnevnog života, često boravili spisatelji svih struka. Zbog toga nije neobično što je svojim delom Niš ovekovečio Stevan Sremac, profesor u novoosnovanoj Gimnaziji “ Kralj Milan Prvi“.
Drugi poznati Cincar je Mihajlo Todora Paligorić (Batušinac, 1916. – 11.03.1942, Statovac). Pošto je završio Pravni fakultet bio je profesor Državne trgovačke akademije u Nišu i jedan od poznatijih komunista. U svom prvom radu „Jezik Niša u Sremčevim delima“ žestoko je napao vulgarizovanje niškog jezika u Sremčevim delima smatrajući da je pisanje tim jezikom daleko od književnosti. U svojim kasnijim člancima „Pečalbar Miloje“ i „Šta je fašizam?“ Paligorić je nastupao sa isključivo ideoloških pozicija. Kruna njegovog rada je „Ekonomsko – kulturna istorija Niša“ (prvi deo 1937.) koja je poslužila brojnim istoričarima kao nezaobilazna građa za istoriju ovog podneblja.
Početak Drugog Svetskog rata je omeo izlaženje drugog dela ove knjige.Shodno svom ubeđenju, Paligorić stupa u Pasjačku četu Topličkog partizanskog odreda.11. marta 1942. godine zarobili su ga četnici Koste Pećanca kod sela Statova i na licu mesta streljali.Proglašen je za Narodnog heroja a danas jedan kej pored Niša nosi njegovo ime.
Jedan od poslednjih književnih stvaralaca starije generacije je publicista i borac za prava Cincara Hrista Spoa koji je bio saradnik više međunarodnih časopisa uvek pišući o Cincarima. Bio je jedan od učesnika prvog kongresa Aromuna u Majnhajmu (Nemačka) 1985. i Frajbrugu naredne godine. Bogata zbirka neobjavljenih rukopisa Hriste Spoe nalazi se u vlasništvu njegovog sina čekajući da jednoga dana i delimično bude objavljena.
Nakon osnivanja Srpsko – Cincarskog društva “Lunjina“ sa sedištem u Beogradu, u Nišu dolazi do osnivanja njegove podružnice. Na čelu inicijativnog odbora je prof.dr Mihailo Äorđević- Ciša kome u radu pomažu Petar Jovanović, profesor francuskog jezika i Nebojša Ozimić, profesor istorije. “ Lunjina“ u Nišu pokreće izdavačku delatnost . Uz nesebičnu finansijsku pomoć prof.dr Mihaila- Ciše Äorđevića, objavljeni su sledeći naslovi : “Cincari Niša “ Nebojše Ozimića (1999.) kao i zbirke pesama mlade niške pesnikinje Kristine D. Marušić – “Izlazak iz ljušture “ (2000.) i “Večiti putnik“ (2004.) .Ako se ima u vidu da se radi o mladom autoru koji je obećavao već prvom knjigom, jasno je da se izdavačka delatnost niške “Lunjine“ vezuje za praćenje i negovanje mladih autora.
Pozorišna umetnost
I tako, dok Stevan Nikšić – Lala brine o kostimima i scenografiji, često je vlastoručno praveći, Stevan Sremac počinje da piše za pozorište a Spira Kalik, podržavan brojnim cincarskim porodicama brine o finansijama, pozorište dobija i svoju prvu zvezdu koja će, slučajno ili ne, biti Cincarka. Radi se o mladoj glumici Anki Fransineli o kojoj novine pišu sledeće:“…Niš ima glumicu – pevačicu, koja ima škole, i glasa, i osećaja, pevačicu, koja bi bila dika kome pozorištu evropskog zapada…Gospođica Fransineli je vrlo dobra glumica, puna gipkosti i lepih pokreta na pozornici a zna uvek dobro svoju ulogu, o čemu nas je uverila u svakoj dosadanjoj predstavi, te je ona svakako za naše pozorište duplo korisna“. Anka Fransineli je glumila još kratko vremena a onda joj se gubi svaki dalji trag tako da bližih podataka o njoj nemamo.
Onoga trena kada Stevana Sremca počne da bolest obara u krevet, počinje jedan od mnogih raspada ovog pozorišta. Tako se, prvih godina ovog veka, dešava da, bar što se tiče osnivača, svi pomažu koliko mogu pozorište- naročito Sremac- ali se više ne vezuju za ovu sve stabilniju ustanovu koja je uspela da za sebe veže veliki broj mladih Nišlija. Cincari finansijski podržavaju osnivanje i razgranjavanje pozorišne družine u pozorište i sve češće neki Cincar biva član Odbora pozorišta, kao što je to bio slučaj sa Spirom Kalikom, pa i Vojom Cincar – Markovićem, predsednikom prvostepenog suda u Nišu o kome nemamo više podataka.
Sa početkom dvadesetog veka i industrijalizacije Niša, koja je podrazumevala veliki broj ljudi koji će se ukotviti u Nišu, nastupa neumitni proces asimilacije tako da Cincari, iako nikada do kraja potisnuti u pozadinu zbivanja, gube svoje nacionalne odlike. Usled porasta konkurencije dojučerašnje mecene pozorišta sada se bore za opstanak tako da dolazi do privremenog kidanja veza na relaciji Cincari – pozorište. Ali i ono što su Cincari dali Nišu kroz prizmu Narodnog pozorišta nije nimalo zanemarljivo, čak se može postaviti kao zadatak dolazećim generacijama.
Likovna umetnost
Svoj doprinos razvoju likovne umetnosti u Nišu i njegovoj okolini dao je freskoslikar Äorđi Joko Zografski kome je Niš bio tek stanica u poslednjoj deceniji 19. veka. Rođen u Galniku 1862. godine, Äorđi Joko Zografski u svojoj trideset trećoj godini života 1895. oslikava ikonostas crkve u selu Orljanu nadomak Niša a već tri godine kasnije, 1898.g., prihvata se da, zajedno sa niškim slikarom Milutinom Markovićem , oslikava crkvu Svete Petke koja se nalazi na samom ulazu u Sićevačku klisuru . Po završenom poslu, već narušenog zdravlja, prihvata potpuno živopisanje crkve a Azbresnici, selu nedaleko od Niša. Posao završava već 1905. godine da bi se 1907. godine ikonopisao ikone u crkvi u selu Belajnacu. Kruna njegovog stvaralaštva je živopisanje fresaka u niškoj Sabornoj crkvi uoči samog početka Prvog svetskog rata 1914.godine. Zanimljivo je da je sama Saborna crkva delo Cincara Andrije Damjanova iz Velesa koji je gradio i crkvu u Smederevu .
Skromnog umetničkog dara, Äorđi Joko Zografski je davao likove svetaca previše svetovno, iz čega se da zaključiti da je njegovo slikarsko obrazovanje bilo izuzetno siromašno. Iako je akademik Aleksandar Deroko njegov rad ocenio kao „preslikavanje svakodnevice“, ne može se i ne sme prenebreći činjenica da je Äorđi Joko Zografski svojim kakvim – takvim delom dao pečat niškom Pravoslavlju u tek oslobođenom Nišu.