Feljton | Cincari Niša (2)

„Jugosloveni nisu pošli tragom raznih germanskih i mongolskih plemena koje je pre toga progutao grekoromanski Balkan. Oni su ne samo etnički i jezično asimilovali stare zatečene romejske podanike, nego su se razvili i u državotvorne narode, upuštajući se i sa samom Vizantijom u borbu o političko i hrišćansko – civilizatorno vođstvo na Balkanu. Sano na rubovima, po zakonu etničkih prelamanja i slabljenja asimilovanja na graničnim zonama očuvale su se grupe starosedelaca (podvukao V. Dvorniković)… Još dugo se pomicao taj vagantni vlaški etnički sloj po balkanskim planinskim visovima. Zadržavši svoj romanski jezik i pretapajući se pomalo u Jugoslovene ( Dvorniković je pod ovim pojmom podrazumevao Srbe, obzirom da se radi o prostorima koje su oni naseljavali ), ti su se Vlasi vratili prastaroj formi periodičnih stočarskih migracija između letnjeg katuna u brdima i župnog zimovališta u nizini ili primorju.“ Toponime „Morlaci“ (Crni Vlasi), Mantagne della Morlacca (naziv za Velebit), „Romanija“, „Stari
Vlah“, „Durmitor“ i slične Dvorniković spremno pripisuje onim Vlasima koji će kasnije postati – i ostati – poznati kao Aromuni, Makedonski Vlasi ili Cincari. Iako često meša pojmove Srbija i Jugoslavija, Dvorniković ispravno primećuje da „Jugosloveni ni danas nisu do kraja pretopili u se te starince, naročito ne u Južnoj Srbiji. Kao Aromuni, Makedonski Vlasi, Kucovlasi, Cincari, oni su se održali do turske okupacije, sklonili se pod mimikriju grčkog imena i jezika (samo za javnost!), i kao takvi ušli u naše varoši, gde se u našim danima poslednji njihovi ostaci poslovenjuju.“ Dvorniković je uspeo i da nam da, pored ovoga, i kratak geografsko – religijski osvrt na istoriju Cincara. On kaže: „Kao preostali Rimljani (Aromuni!), iako jezično Romani, oni se, po romejskom vizantijskom kulturnom instiktu, priključuju Grčima. Poslednji Romani balkanske Vizantije sklanjaju se pred nadiranjem slovenstva pod grčke skute. U Turskoj imperiji Grči su uživali naročite privilegije; stvar je dakle imala i svoju praktičnu stranu.
Većina, naročito varoških, Aromuna proglasila se otvoreno „Grčima“ iako su kod kuće govorili aromunski, cincari, dakle jedan romanski idiom… Samo turčenje je bila najveća retkost među ovim upornim romejskim pravoslavcima.“ O upotrebi grčkog jezika kod Cincara ovo pitanje je precizno obradio novinar Radovan Tomašević u svom tekstu „Prokletstvo kao himna“ gde piše o ovoj karakterističnoj cincarskoj navici sledeće:
„U Moskopolju, na primer, toj tako naprednoj cincarskoj oazi na tlu Albanije, u 18. veku, rašireno je bilo grčko nacionalno osećanje. To danas može izgledati čudno, ali se da objasniti sasvim uverljivim razlozima. Pre svega, nastojanje Carigradske patrijaršije da na Balkanu raširi helenizam, preko upotrebe grčkog jezika u crkvi, koje je među balkanskim slovenima ostajalo bez većeg odziva, kod Cincara je nailazilo na sasvim plodno tle, jer je grčki jezik kod njih bio u upotrebi još od primanja hrišćanstva. Štaviše, kod većine Cincara, pogotovo u gradovima, grčki jezik se bio ustalio i kao jezik kulturne i društvene komunikacije, dok je maternji cincarski jezik bio manje – više upotrebljavan kao jezik kućne i porodične intime. U mnogim istorijskim primerima potvrđeno je cincarsko shvatanje da se uzvišene religiozne i filozofske misli ne mogu izraziti „prostim“ jezicima kao što su srpski, bugarski, albanski, pa i sam cincarski, već isključivo grčkim jezikom“ .
Cincari počinju sa seobama sredinom 18. veka, tačnije posle pada niza kolonija, kao što su one u Elbasanu, Kavaju, Draču i Skadru, i drugih velikih cincarskih gradova toga vremena: radi se o gradovima Gramos (Gramuste) i Moskopolj koji je, u vreme šezdesetih godina 18. veka imao oko osamdeset hiljada stanovnika i, čak, 72 crkve ! Prvo svoje rušenje, skoro do temelja, Moskopolj je doživeo 1769. godine, zbog otvorenih simpatija prema Rusiji što Ali – paša Tepelene, poznatiji kao Ali – paša Janjinski, neće tolerisati. Drugi put, 1821. godine, Moskopolje će biti sravnjeno sa zemljom zbog otvorene podrške ustanicima iz Grčke (iz istog razloga, iste godine, u niškoj tvrđavi će biti obešeni vladika Melentije, Đorđe Popović, sveštenik i Cincar sa još petoricom uglednih Nišlija o čemu će naknadno biti reči).
Šta je, dakle, iza opustošenja preostalo Cincarima nego da se, na tovarnim mazgama, sa nešto spašenog zlata koje će im dobro doći gde god da stanu, otisnu duž rečne kotline Morave sve do Beograda, da bi se, opet, počeli da spuštaju niz glavne saobraćajnice? Zemlja koja je već prethodno opustošena tursko – čerkesko – arnautskim zverstvima očekuje one koji će je obrađivati; gradovi su svedeni na varošice a sela na male zaseoke. O bilo kakvom duhovnom životu nije moglo biti govora jer je pretilo fizičko istrebljenje pravoslavnih hrišćana Srba .
U ovakvoj situaciji, zatečenoj posle Velike seobe 1690., kada se javlja potreba za dahom pravoslavlja na ovim prostorima, javlja se jak uticaj grčke crkve na celom Poluostrvu kao svojevrstan pandan politici Turske. Nosioci hrišćanskog pravoslavnog života u Nišu, ali ne samo u njemu već u svim većim srpskim gradovima tog doba, su malobrojni grčko – cincarski sveštenici (fanarioti). Cincari se javljaju, još u najranijem periodu svog doseljavanja u Niš, kao izuzetno bogati i sposobni zanatlije, bakali, hanxije tako da sedamdesetih godina 18. veka beležimo oživljavanje, a već krajem veka i izuzetno snažan napredak niške čaršije, pre svega zahvaljujući dugom periodu mira i ukidanjem ogromnih vanrednih nameta za zidanje tvrđave, koje je završeno 1756. godine.
Već u tom periodu doseljavanja u Niš, Cincari se međusobno povezuju, praveći čitave mahale („Ćibir – cincar mala“, „Cincar mala“) što će se naročito dobro videti na Vinterovom planu iz 1878. godine. Pored toga što su uspeli da zauzmu veći deo današnjeg centra grada ( oko Saborne crkve, dela grada poznatog danas kao „Marger“ sve do železničke pruge), Cincari imaju veliku zaslugu za aktiviranje Arnaut – pazara, nekadašnje ledine na kojoj će, sredinom 18. veka, iznići pokrivena čaršija sa preko stotinu dućana, protežući se od Tvrđavskog mosta do hrama Svetog Nikole u Paliluli.
Prema austrijskim i turskim izvorima širenje čaršije je više nego očigledno krajem 18. veka. Do kraja 18. veka biće podignuto 25 hanova, 9 kafana, veliki broj dućana i magaza; posle austrijsko – turskih ratova, dobivši povoljnu priliku, sa raznih strana a naročito uz Moravu, pored Cincara, dolaze Grci, Jevreji, pa čak i Mađari i Jermeni.
U uslovima ne male konkurencije bilo je izuzetno neophodno posedovanje gotovog kapitala koji će se uložiti u dalje razvijanje poslova. Urođena trgovačka fleksibilnost, inače karakteristična za Cincare, proradila je na vreme, teško ili nikako ne dozvoljajući trgovcima Srbima da, eventualno, preuzmu poslove. Tih godina doći će do procvata trgovine kod onih trgovaca koji nisu imali jasno izraženo nacionalno osećanje, ili su ga potiskivali zbog poslovnih obaveza. Kao da nije bilo dosta stečenog imanja, Cincari počinju da rade na drugoj pojedinosti za njih izvanredno važnoj : obezbeđivanje pravovremenih obaveštenja i postavljanja svojih ljudi, dakle Cincara, tamo gde je to odgovaralo njihovom poslovnom interesu. Tako već 1757. godine trgovci hrišćani imaju na niškom đumruku svog konzula ili, kako su ga Turci zavali, „bazrđan – vezila“. Te godine berat na ovo zvanje izdat je Tomi Konstantinoviću, Cincaru. Na ovaj način, niški trgovci – Cincari su imali ako ne potpuni a ono daleko precizniji uvid ne
samo u svoje trgovanje već i u opšte razgranjavanje žive trgovačke veze što je bilo od ne male važnosti.
U svom najvećem naponu će, držeći pola niške privrede, cincarska niška kolonija dostići veliki uspon- od sredine 19. veka do prve decenije 20. stoleća, kada će se pojaviti i nezdravi odnosi u dotada čvrstoj tradiciji, kao što ćemo dalje videti. Zahvaljujući, pre svega, kosmopolitski razvijenom Nišu, od svih manjina jedino će Cincari nastaviti sa gubljenjem vlastitog identiteta u čemu im je vrlo uspešno kumovalo preuzimanje grčkih običaja, jezika i, češće, pisma tako da će se mnogi istoriografi i etnolozi kasnije naći u velikoj dilemi gde se radi o Grčima a gde o Cincarima.
Problem netačne identifikacije Cincara javlja se u prvim popisima stanovništva Niša iz 19. veka pri čemu je jasno uočljiv pad broja stanovnika cincarske narodnosti :

Godina popisa Ukupno stanovnika Grci Cincari
1878. 12801 – –
1884. 16178 133 34
1890. 19877 141 21
Uporedni spisak brojnosti
grko-cincarskog stanovništva

Potpuno je jasno da je u Nišu 1878. godine bilo na desetine Cincara ( Hristodulu i sinovi, Lambrini, Gute, Dade, Harisijadesi , Paligorići i drugi) ali nam nije poznat razlog zbog koga se ni Grci, ni Cincri nisu našli na prvom spisku stanovništva. Kako je drugi spisak rađen u vreme puštanja u promet železničke pruge Niš- Beograd (1884.), može samo da čudi još uvek mali broj Cincara u Nišu čiji broj nakon šest godina pada.
O procesu asimilacije i njegovom opisivanju dao je svoj udeo još jedan Cincar, Mihailo T. Paligorić, u svome delu „Ekonomsko – kulturna istorija Niša“ gde je zapisano:
„Onu ulogu koju su Grci i Cincari odigrali u Nišu, oni su je većinom odigrali i u ostalim našim mestima. Taj se uticaj ogleda i u načinu ophođenja između Nišlija, kao i u samim imenima Nišlija – Srba. „Ćir“ je bio već odomaćen izraz (ćir Kosta) i Srbi uzeše imena Sotirać, Mihalać i dr.“
U navedenom pasusu iz Paligorićevog dela primećujemo, pored sažete i precizne konstatacije o ulozi Cincara, još nešto: on sam sebe svrstava u Srbe ( „… i u ostalim NAŠIM mestima.“), verovatno se više osećajući Srbinom nego Cincarom. A ako je on, koji je pisao to mogao napisati a ne osetiti, možemo misliti kako je tek bilo ostalima čija jača strana nije bila izražavanje.
Danas je Cincara u Nišu dosta, naročito je porastao u godinama ratnim i poratnim ali je etnički svesnih Cincara izuzetno malo. Proces asimilacije još uvek traje.