EXIT ili Guča?

The standards gets lower every year,
but the scum keeps rising.
Hunter S. Thompson

…u oblasti radikalne kulture za mlade ništa (se) ne prodaje
tako dobro kao pravilno doziran i politički korektan
bunt protiv sveta u kojem vlada
politička korektnost i sve je dozirano za upotrebu.

Svaki imidž ima jasni novčani izraz.
Čak iako je naglašeno nekomercijalan,
odmah se postavlja pitanje koliko komercijalno
vredi ta vrsta nekomercijalnosti.
Viktor Peljevin

Kada nekoga upitate da vam kaže koja su najznačajnija kulturna dešavanja u Srbiji, nećete dobiti odgovor da su to BELEF, NISHVILLE JAZZ FESTIVAL, Sterijino pozorje, Noć muzeja, BEMUS ili NIMUS. Uglavnom će ljudi, bez mnogo razmišljanja, reći – EXIT i/ili Guča. To su događaji koje prepričavamo i kojima se dičimo kada se nađemo u inostranstvu. Zbog čega su ove dve manifestacije postale najpogodniji simbolički reprezenti naše države u regionu, Evropi, pa čak i u svetu (makar u onim delovima sveta u kojima poneko zna šta je to Srbija i gde se nalazi)? Da li one zaslužuju takav status i važnost koja im se pridaje?

Kako bi pronašli odgovore na postavljena pitanja, moramo prvo analizirati istorijate ovog muzičkog festivala i njegovog „pandana“ u vidu sabora trubača. Prvi EXIT festival nije, kako se obično misli, održan 2001. godine. To se desilo godinu dana ranije i na tom prvencu se oličava suština ovog festivala i njegovog imena od koje se on, kako ćemo videti, sve više udaljava. Naime, taj „nulti“ EXIT, čiji je puni naziv bio EXIT Noise Summer Fest 2000., trajao je 100 dana i obuhvatio je 34 velika koncerta, 12 predstava, preko 120 projekcija filmova, 20 tribina, 40 velikih žurki i 11 performansa. Održan je na Keju žrtava racije i na Petrovaradinskoj tvrđavi, a svi programi festivala bili su besplatni. Poslednji koncert se odigrao dva dana pred „istorijske“ predsedničke izbore 24. septembra 2000. EXIT je tada simbolizovao IZLAZ na izbore, te IZLAZ iz haosa i jednoumlja 90-ih.

Danas je EXIT festival daleko od svega ovoga. Postao je toliko komercijalan, da se s pravom može nazvati mašinerijom čiji je jedini cilj proizvodnja novca. Ulaznice za naredni festival će, ukoliko ih ne kupimo do februara meseca, koštati 10 000 dinara. Organizatori se svojski trude da prodaju što više ulaznica po nižoj ceni. Nije bitno što do tada ne najave ni jedan jedini bend! Međutim, ne prodaju oni te ulaznice jeftinije zbog nas, već da bi na vreme osigurali dovoljno novca za sebe. Kako drugačije objasniti to što su prethodih godina, iako je na sajtu jasno pisalo da se naručene ulaznice moraju platiti do početka marta inače ćete biti zauvek onemogućeni da vršite rezervacije, četiri puta, sve do početka juna, zvali ljude i pitali ih da li hoće da produže rezervacije?

Nije jedini problem sa EXIT-om u tome. Jedan muzički festival bi svakako trebalo da bude komercijalna stvar. Međutim, da li on zadovoljava neke druge kriterijume, te da li ono „najbolji festival u Evropi“ ima ikakvog smisla? Evo nekih činjenica koje baš ne idu u prilog ovoj tvrdnji. Organizatori EXIT-a iz godine u godinu prodaju previše ulaznica, pa posetiocima retko kada može da bude prijatno i zbog gužve ne mogu potpuno da se prepuste onome što bi trebalo da bude suština i svrha svakog muzičkog festivala – uživanju u muzici. Stalno se naglašava kako ima čak 25 „festivalskih bina“. To se ističe kao jedna od specifičnosti i prednosti našeg i samo našeg festivala (setimo se kampanje „Ne dam EXIT“ koja je pokrenuta kada su iz nekog (ne)objašnjivog razloga uhapšeni pojedini članovi EXIT tima i kada je održavanje festivala dovedeno u pitanje). Impozantna brojka, nema šta! Međutim, bitna posledica toga je da, osim ukoliko se nalazite na dve najveće bine, kada naiđe tiša deonica u toku svirke ili brejk u toku DJ seta, obavezno čujete muziku sa obližnjeg stejdža, što, složićete se, i nije neki užitak.

Dalje, pogledajmo evoluciju kampa. On je sada, naizgled, mnogo uređeniji, ali ograđivanje i plaćanje prostora za šator nije mnogo povećalo ni udobnost ni bezbednost boravka u kampu. Izgleda da je jedini posao osoblja kampa da naplaćuje čuvanje stvari i punjenje mobilnih telefona. Pokušajte samo da od momaka i devojaka u zelenim majicama (na koje vas prethodno upute) zatražite pomoć prilikom podizanja šatora. Ako ih uopšte nađete. Obratimo sada pažnju na tipične „EXIT-ovce“. Čini se da su glavna ciljna grupa organizatora: što-volim-da-sam-prase Englezi i drugi nemam-pojma-gde-sam-ni-šta-radim stranci. Naši ljudi su, zbog male platežne moći, sve manje interesantni.

Posetioci muzičkih festivala bi svakako trebalo da budu uglavnom mladi ljudi. Međutim, kada vam neko na pitanje „Kako je bilo na koncertu sinoć?“ odgovori sa „Došao je ceo osmi razred“, morate da se zapitate šta tu nije u redu. Da li je dozvoljen ulaz mlađima od 18 i da li bi trebalo da bude? Da li se to poštuje, tj. da li bi se poštovalo? Naredni propust u organizaciji je osuđenost posetioca na jednu od dve nepogode – prašinu ili, u slučaju jače kiše, blato. Ruku na srce, EXIT jeste veliki festival, pa bi zato trebalo, po ugledu na druge velike evropske muzičke festivale, da reši taj problem. Organizatori Sziget festivala vrlo su dobro to uradili. Pre početka se na prostoru oko bina postavi gumasta podloga. Rezultat – nema prašine, gacanja u blatu, tlo nije klizavo i trava koja je ostala ispod se nakon svega ponovo uspravi.

Sada se možemo vratiti na etikete „najbolji festival u Evropi“ i „najbolji i najveći festival u regionu“ koje se u medijima i uopšte u javnom životu tako rado lepe uz ime EXIT. Da ne bude zabune, potpisnik ovog teksta je bio na EXIT-u 01, 02, 04 , 05, 07 i 08 i uvek se sjajno proveo! Jedan od prethodnih festivala je imao slogan – „Life is what you make of it“. Takođe, može se slobodno reći i – EXIT is what you make of it. Dakle, sasvim je realno da ćete se odlično provesti, sve zavisi od vas. Taj festival jeste jedna veoma lepa zgoda, gde možete čuti i videti puno dobrih stvari i upoznati krajnje zanimljive ljude, i na koju zbilja treba da budemo ponosni. Ako i ne osećamo ponos, svakako moramo biti srećni što postoji. Ali, ne može se pričati kako je najbolji u Evropi, čak ni da je među najboljima. Jednostavno je jedini koji imamo i koji je većina nas ikada posetila!

Dragačevski sabor trubača u Guči je druga velika manifestacija u Srbiji koja se najčešće navodi i koja se često poredi sa EXIT-om i suprotstavlja mu se. Jedan od razloga za to je velika posećenost ovog događaja. Prema nekim procenama, 2008. godine je bilo oko pola miliona „Gučana“ (procene za EXIT se kreću u rasponu od 80 000 do 200 000). Drugi razlog je (u medijima preuveličana) priča o tome kako za ovaj sabor trubača zna ceo svet i kako dolaze ljudi sa svih meridijana da vide to čudo, da se svojski provesele i da se oduševe entuzijazmom ovog napaćenog naroda koji, bez obzira na sve očigledne nedaće, može i zna tako dobro da se zabavi i zaboravi na sve.

Prateći trend neumoljivog iskorišćavanja svega što može doneti kakvu takvu zaradu, organizatori „trubadijade“ odlučili su da od prethodnog sabora počnu naplaćivati ulaznice. Prosudite sami da li se cena od 500 dinara može smatrati simboličnom. Pritom, treba imati na umu napumpane cene parkinga, smeštaja, hrane, pića i svega ostalog. Kada se sabere i oduzme , jasno je da prosečna srpska porodica ne može, ukoliko želi, da priušti sebi to zadovoljstvo. Ali, to i nije bitno. Važno je da jednoj porodici iz razvijenijih delova sveta nije problem da izdvoji deo kućnog budžeta i krene put zemlje obećanja (Zaista, ukoliko se SAD može smatrati i zvati obećanom zemljom, onda se, u slučaju ove naše S(v)rbije, epitet zemlja obećanja čini više nego primerenim). Dakle, nesrazmera između prosečnih mesečnih primanja i cena nije nikakav problem. Ipak mi volimo da (verujemo da) živimo po visokim standardima. Na nivou!

Koliko god se neko trudio da Guču predstavi kao kulturnu manifestaciju, ona se, uglavnom, svodi na besvesno nekulturno orgijanje sa kulturom uz kuvani kupus, roštilj, rakiju, pivo, vino, znoj, krv i povraćku. Česte su eskalacije nasilja, kako između pojedinih nesrećnih delova tela pojedinaca zbog prevelike količine svega i svačega, tako i između istih tih pojedinaca, a uglavnom iz sličnih razloga. Otuda te velike količina znoja, krvi, povraćke i još ponečega. Posle svega rečenog, svakako je suvišno trošiti reči o suštini sabora i saborstva i njihovom mestu u tradiciji i hijerarhiji vrednosti srpskog naroda. Tačnije, neprimereno je i nepotrebno, iz očiglednih razloga, posmatrati okupljanje u Guči o kome je reč kao ovaploćenje ovih vrednosti, običaja i normi. Ukoliko to ipak učinimo, deteriorizacija, tj. udaljavanje od suštine koje je već opisano u slučaju EXIT-a, ovde postaje više nego očigledna.

Većina malih „sabora“ u srpskim selima, koji nisu tako medijski propraćeni, takođe nema mnogo veze sa suštinom saborstva. Međutim, razlika je u tome, i to predstavlja jednu uznemiravajuću činjenicu, što se sabor u Guči predstavlja kao jedan od najvećih srpskih brendova, kojim svi treba da se dičimo, dok nam mnogi aspekti samog događaja snažno sugerišu da imamo razloga da ga se stidimo.

Uostalom, sabor trubača i nije previše teško kritikovati. Indikativno je „spektakularno“ otvaranje 2008. godine. U stvari, ono se s pravom može nazvati komičnim. Svelo se na ispijanje rakije Velje Ilića i Milutina Mrkonjića pred kamerama i na podizanje „veličanstvene“ zastave sabora od strane istih subjekata. To se zove svečano otvaranje! Ovakva patetična i jadna otvaranja nisu primerena manifestacijama koje pretenduju da budu velike, popularne, kvalitetne i, nadasve, internacionalne.

Veoma je zanimljivo čitati poruke koje gledaoci šalju u okviru EXIT programa na našem dragom medijskom javnom servisu i videti kako se prepucavaju „Gučani“ i „EXIT-ovci“. Prvi nazivaju druge džankijima, nakazama, izrodima, pederima, a ovi im vraćaju pogrdnim imenima poput – seljaci, dizelaši, gastarbajteri. U ovom fenomenu se dobro reflektuje ona česta priča, uglavnom korišćena u političkom kontekstu, o dve Srbije. Tu dihotomiju je, ipak, primerenije posmatrati šire, sa kulturološkog aspekta. I dok se, u tom svetlu, može konstatovati da se EXIT pokušava predstaviti kao mesto alternativne, nekomercijalne kulture, Guča nema takve „ambicije“, već forsira „narodsku“ kulturu. Međutim, videli smo koja je suština i jednog i drugog. U emisiji „Dvougao“, koja se prikazuje na televiziji B 92, jedno od pitanja za goste je i – „EXIT ili Guča?“. To je lažna dilema, ne zato što nema striktne alternacije, pa može i jedno i drugo, već zato što bih ja rekao – ni jedno ni drugo!