Promocija nagrađene knjige pesama „Dlan & lopata“ Miodraga Raičevića
Učestvuju M. Raičević, autor knjige i dobitnik nagrade, Dušan Mitić Car, autor fotografija u knjizi, Vasa Pavković, književni kritičar
Sreda, 7. april 2010, Hol Gradske kuće, 19.00
Organizator: Niški kulturni centar
Miodrag Raičević je rođen u Podgorici 1955. Živi u Beogradu od 1998. godine.
Objavio je:
Knjige pesama: Osjećajne pjesme i jedna konjska (1984); Čarape u travi (1987); Debele devojke (1990); Gore glavu visibabo (1993); Trice i ku’čine (1994); Muzini vetrovi (1995).
Svaštaru: Sviranje Malaparteu (2002).
Pod pseudonimom T. H. Raič: Opet silovana (roman, 1990); Najbolje od Džeka Trboseka (roman 1995); Rečnik afrodizijaka (1997); Čovek bez kostiju (roman, 2003).
Pod pseudonimom Ravijojlo Klikovac: Librus Docleanus Palamudus – Dukljanski riječnik (2006).
Kuvare: Slave (1999); Palačinke (2000); Kuvar za svaki dan (2002).
Priredio je: Kako ovo nisam znao, bajke (1995); Šekspirove sestre, antologija ženske svetske priče (2002); Antologija boemske poezije (2002); Postmoderna na trgu (sa Gojkom Božovićem, 1988); Kazablanka, temat o filmu „Kazablanka“ (1990); O krimiću, temat, revija Ovdje (1995); Nema toliko do Lajkovca, jekseraška proza, časopis Polja (2004); Noćne priče, svetska fantastika (2004).
Učestvovao u projektima: Čarobna šuma, Savremena srpska erotska priča (1996); Srpska krimi priča, Časopis Reč (1998); Moj privatni Tito, časopis Polja (2002) i Projekat Bukovski, priče (2004).
***
Pojava koja u srpskoj poeziji, sasvim neopravdano, i dalje stoji po strani, kao znak pored puta, jeste Miodrag Raičević. Kritičarski običaj koji nalaže da se Raičevićeva poezija vezuje za smehotvorno vinaverovsko uporište, mora promeniti ustaljeni red vožnje nakon njegove nove zbirke pesama Dlan i lopata (Kulturni centar Novi Sad). Raičević se u ovoj knjizi, sasvim sigurno, kreće u jednom tonu koji je sve samo ne smehotresan, naprotiv. Pesme eksplicitnog socijalnog angažmana podeljene u dva bloka, na ciganske i crnačke, uramljuju jednu prilično sivu sliku svakodnevice u kojoj se, kroz lelujave zvuke bluza i truba, oglašava pesnikova suptilna i, do sada, od kritike neprimećena melanholija lišena svake poze i patetike. Unutrašnji beati puls njegovih poraženih i poniženih junaka su u dosluhu sa intimom, obojenim prigušenim humorom, a bez nametljivosti i suvišnosti metaforike (na primer, „Round midnight again“ ili „First time again blues“). Sugestivne fotografije Dušana Mitića Cara, koje idu naporedo sa pesmama, otkrivaju ciganski i crnački svet koji živi na ivici egzistencije. Naravno, Raičević ne odstupa od svoje prepoznatljive narativne strukture pesme koja se obično završava blagom ironijskom dosetkom, kao ni od već oprobane igre rodnih identiteta. U sumi, Dlan i lopata je dostignuće koje još jednom apostrofira samosvojan i inventivan rukopis ovog pesnika i pisca, tako retkog u novijoj srpskoj književnosti (setimo se samo Sviranja Malaparteu ili Rečnika afrodizijaka).
(Marko Krstić)