Bata Fari, kako su ga rukometaši zvali, bio je iskusan sportski radnik. U mladosti se bavio fudbalom. Igrao je u NSK „Car Konstantin“ koji je bio neka filijala NSK Železničara. Posle završetka II svetskog rata izabran je u upravu FD Železničar i nastavio rad kao sportski funkcioner.
D.Markoviću je bilo mesto u upravi pomenutog društva jer je bio na železnici. Najpre je radio na Železničkoj stanici u Nišu i po formiranju ŽTP u Nišu prešao je na rad u finansijski seektor ŽTP-a Niš. Po rasformiranju ŽTP Niš prelazi na rad u Ministarstvo žleznica – Kola za spavanje i ručavanje za celu teritoriju Jugoslavije.
Kada je, kao član centralne uprave FD Železničar, preuzeo brigu o rukometnoj sekciji on je povereni mu posao savesno i izvršavao. Kao iskusni sportski radnik znao je da ekipi treba trener pa je za trenera predložio V.Mihajlovića. Bata Fari je bio prvenstveno fudbalski radnik, a V.Mihajlović je, kao bivši predratni sokolac, igrao odbojku a sudio je i utakmice hazene. Bata Fari je posle angažovanja V.Mihajlovića pomagao rad rukometne sekcije.
Prelaskom u Beograd njegova briga o Železničaru nije prestala. Pomagao je rad FD Železničar. Kod D.Markovića su se rešavala mnoga pitanja za koja je pomoć u rešavanju tražena od ministarstva železnica, a posebno kada su u pitanju karte za kola za spavanje, kada se putovalo na duže relacije (Zagreb, Ljubljana, inostranstvo i drugo). Prilikom dolaska u Niš D.Markovič bi po pravilu posećivao i prostorije RK Železničara.
Rukometaši koje je izvesno vreme vodio, pamte ga po drugarskom i korektnom odnosu prema njima. Delio je sa njima radost pobedei,po nekad tugu poraza.
