Ćele-kula je spomenik iz Prvog srpskog ustanka koji je u znak odmazde tadašnja Turska vlast u Srbiji izgradila od lobanja poginulih srpskih ratnika u bici na Čegru. Nalazi se na 4 km od centra Niša, na putu ka Niškoj Banji. Svrstana je u spomenike kulture od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju i danas predstavlja muzejski objekat.
Procenjuje se da je u bici na Čegru, koja se odigrala 31. maja 1809, poginulo oko 10.000 turskih ratnika. Kako bi opravdao toliki gubitak niški Huršid paša naredio je da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pošalju u Carigrad. Zatim je, kako bi zaplašio Srbe, naredio da se u znak opomene na istočnoj strani Niša sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih vojnika, „tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja“.
Kula je sazidana u periodu od juna do jeseni 1809. godine, na nekadašnjem ulazu u Niš sa carigradske strane, koji se danas nalazi u središtu naselja Trošarina. Sačinjena je od četiri potporna zida (širine oko 4,5 m i debljine 0,5 m) koja su se naslanjala jedan na drugi čineći šuplju, zakrovljenu formu čija je prvobitna visina iznosila 5 metara. U nju su uzidane 952 lobanje poginulih ustanika, poslagane u simetrične redove. Iako su Turci zabranjivali Srbima da odnose lobanje sa njenih zidina, mnoge glave su krišom skidane i sahranjivane u okolnim grobljima.
Turskih izvora o Ćele-kuli gotovo i da nema, tako da se podaci o njenom izgledu, načinu gradnje i broju lobanja zasnivaju na beleškama putopisaca koji su u XIX veku prolazili kroz Niš. Najraniji opis dao je beogradski licej Isidor Stojanović, a nešto detaljniji opis o ondašnjem stanju Ćele-kule dao je Živan Živanović 1882. godine: „Ja sam brižljivo brojao, i na ostatku od kule samo bilo je sa severne strane 123 glave, a zapadne strane 103, sa istočne 105 i s južne 180 – svega 511 glava. Blagorodna duša meštana nije mogla da gleda ovu strašnu sliku nedela, te su krišom mnoge glave poskidane i s pijetetom položene u groblja.“ U Evropi se za Ćele-kulu prvi put čulo iz spisa francuskog pesnika Alfonsa de Lamartina. U svom prolasku kroz Niš, o Ćele kuli je rekao: „Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu djecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cijenu platili njihovi očevi.“
Iako je u drugoj polovini XIX veka, jedan od modernizatora turske države Mithat paša doneo odluku da se kula sruši, to nije izvršeno zbog intervencije niških Turaka. Tako je sve do 1892. Ćele-kula bila izložena vremenu, nakon čega je prilozima iz čitave Srbije, prema projektu arhitekte Dimitrija Leka, iznad nje podignuta današnja kapela. Godine 1937, prilikom proslave šezdesetogodišnjice oslobođenja Niša od Turaka, čišćenjem središnjeg dela objekta, pronađeno je više lobanja, koje su ponovo ugrađene u kulu. Danas je preostalo samo 58 lobanja, a jedna od njih je posebno izdvojena na pijedastalu, kao lobanja vođe ustanka Stevana Sinđelića.
