Uloge: Uliks Fehmiu, Hana Selimović, Jasna Đuričić, Nebojša Glogovac,
piše: Đorđe Bajić
Sudeći po dosadašnjim postignućima, pre svega nagradama osvojenim u švajcarskom gradu Lokarnu, Beli beli svet je uspeo da na sebe skrene pažnju evropske kulturne javnosti i opravda svoje postojanje pod evropskim filmskim nebom. Kako nije izostao ni uglavnom veoma topao prijem stranih i domaćih kritičara, postalo je jasno da je u pitanju ostvarenje čiji umetnički integritet ima ko da podrži. Pobrane lovorike ne menjaju činjenicu da je novi film Olega Novkovića ekstremni art-house koji izvan festivalskog okruženja gubi na dopadljivosti – hermetičnost ovog ostvarenja je jednostavno preveliki zalogaj za ne-festivalsku publiku željnu komunikativnog repertoarskog filma.
U središtu filma nalazi se jedna senzacionalistička priča o ubistvu, incestu i bolesti koja nije dovoljno scenaristički razvijena da bi se rastegla na dva sata koliko Beli beli svet traje. Da bi se dostiglo dvosatno trajanje Novaković produžava kadrove i razvlači priču što nikada nije dobra taktika. Brojna skraćenja (ali i pojašnjenja) nephodna su kako bi film prodisao na pravi način. Ovako, Beli beli svet sadrži bar pola sata čistog viška. Koketirajući sa Brehtom i Sofoklom, Milena Marković stvara predložak čiji snažan melodramski naboj biva razvodnjen preterano opširnom a pritom konfuznom ekspozicijom. Glumcima je ostavljeno da se bore sa nezahvalnim tekstom i da uz pomoć malo reči ožive svoje likove. Jednima to uspešnije polazi za rukom, dok je drugima teže da se izbore sa izazovom. Jasna Äuričić je upečatljiva u ulozi Ružice (za koju je u Lokarnu dobila Srebrnog leoparda), dok je Hana Selimović, koja tumači Rosu, doživela sudbinu Ljubinke Klarić iz Običnih ljudi – veći deo filma provodi potpuno gola i izložena torturi alfa mužjaka. Provereni Novakovićev saradnik Uliks Fehmiu (Sutra ujutru) upotpunjuje udarni glumački trio, ali njegov Kralj ne uspeva da do kraja razvije svoj tragični potencijal. Slično i ostalim likovima, on je više kroki, nacrt, nego zaokruženi karakter. Ono što treba pohvaliti jeste da nas sa platna, sa par izuzetaka, gledaju nova ili na filmu uglavnom slabo korišćena lica.
Od kvaliteta treba izdvojiti fotografiju Miladina Čolakovića koja je izuzetno efektna. Bor i okolina su veoma filmični i na velikom platnu izgledaju odlično. Smeštanje radnje u ovaj posrnuli grad daje filmu kolorit, bez obzira što teška ekonomska situacija u Boru, simbolu propasti socijalizma, zapravo ne igra važnu ulogu u priči. Kralj je upadljivo bogat, dok ostali, sa eventualnim izuzetkom Tigove (mladi Marko Janketić) porodice nemaju izraženijih egzistencijalnih problema. Sukobi junaka su slabo – ako uopšte – socijalno motivisani tako da borska depresija ovde služi samo kao dekor a ne pokretač priče. Završna pesma radnika u kojoj lamentiraju nas svojom teškom materijalnom situacijom kao da je ubačena iz nekog drugog filma i gotovo da nema nikakve veze sa onim što je prethodilo. Zbog svega navedenog, Beli beli svet ostavlja utisak teške konstrukcije u čiju je istinitost teško povrovati.
Preuzeto iz Pressinga uz dozvolu uredništva