Scenario i crtež: Frenk Miler
Kolor: Lin Varli
Izdavač: DC Comics
TAMNA JE NOĆ…
Batman: My parents… Taught me a
different lesson… Lying on this street…
Shaking in deep shock… Dying for no
reason at all…They showed me that the
world only makes sense when you force
it to…
Piše: Marko Stojanović
Zvono na vratima. Škljoc, škljoc, dobro jutro, pošiljka za vas, kako to već ide, izvolite, hvala, opet škljoc, škljoc. Iza zatvorenih vrata užurbano, radoznalo cepam izdržljivi DHL-ov koverat, iako već dobro znam šta je unutra. Ne listam ga. Ne otvaram ga da bi udahnuo onaj sveži, blago irintantni i neponovljivi miris štamaparske boje – svi uobičajni rituali prestaju da važe kad se radi o njemu, to se valjda podrazumeva. Frenk Miler kad mu se još mogla skinuti kapa. Betmen kad je konačno dobio strip vredan potencijala koji je tako dugo nosi. Povrtak Tamnog Viteza. Gledam ga dugo, dugo. Ne otvaram ga. Nema potrebe, ionako ga već znam napamet. I dok mi jeza, ona prava, retka jeza koja mi se uvije uz kičmu samo u veoma specijalnim situacijama, uspravlja dlake na čitavom telu, sećam se najupečatljivije scene iz jednog od tri najbolja stripa koja sam ikada pročitao:
Penzionisani, sobom zgađeni Betmen sada večito maskiran u Brusa Vejna u svetu slabića i zločinaca, svetu kojem je svojim povlačenjem kumovao, ispunjava svoje dane potragom za dobrom, dostojnom smrću a noći flašama vina. Upravo zavaljen u fotelju sa daljinskim upravljačem u ruci ispija svoju n-tu čašu vina, kad se na televiziji pojavljuje špica filma Zoro. Pomisli da promeni kanal, ali alkoholom usporenih refleksa okleva nekoliko trenutaka, sasvim dovoljno da ga ga levim i desnim krošeom dohvati stara, nikad sasvim potisnuta uspomena, dovoljno da mu izbije vazduh iz pluća. U nokdaunu vidi, kao nekad: srećnu porodicu, oca, majku i sina kako izlaze iz bioskopa u kome se prikazivao upravo Zoro, veselje na dečakovom licu, širom otovrene oči koje iskre oduševljenjem. I vidi: tešku, ali blagu očevu ruku koja ga nežno a onda grublje sklanja u stranu, i ružnu njušku revolvera koja se pomalja iz mraka, očevu ruku koju je odlučnost stisla u pesnicu, tvrdo lice čoveka s pištoljem u senci. I vidi, kao na usporenom filmu, jasno vidi: kako se prst steže oko obarača i novorođenu čauru koja tek počinje svoj vazdušni balet, izvodeći piruetu oko svoje i barem nekoliko drugih osa, očevu ruku koja se nesigurno vraća na njegova prsa, kako ih nasumično grabi, kako nepovratno klizi naniže. Vidi i ne čuje: kako se njegova majka divlje guša sa napadačem, i ruku s revolverom koja joj zadaje grub udarac da bi potom ostala zarobljena bisernom ogrlicom, i prislonjeno oružije na belom grlu svoje maske, i bisernu ogrlicu koju pucanj jednom zauvek rastavlja na sastavne delove… Baš kao i njegov život. Užasnut, frenetično pritišće dugmad na daljinskom bežeći divljački od Zoroa i trenutka koji ga je odredio, i u mahnitom listanju kanala čuje: o maloletnim delikventima u bandi poludelih Mutanata, o kidnapovanoj deci, o četvoro ubijenih u besmislenom zločinu, broju smrti u metrou koji je upravo dostigao vrhunac. I čuje, zgrčen i pribijen u svoju fotelju, kako je jedina dobra vest to što se spušta tempratura, to što se sprema oluja… Čuje je kako ga ta ista oluja prati u stopu i kako urla hodnicima prazne vile, oseća je u svojoj duši, kako ga nemilosrdno šiba bičem savesti i sećanja, kako ruši sve oko njega i sve u njemu, sve te godine vina, zaveta i pretvaranja. Na kolenima drhti, dok s premotavaju beznačajne poruke beznačajnog farse koji je sam odabrao za svoj život, a onda, laganim, gotovo nečujnim lepetom krila ka njegovom odrazu u ogledalu klizne njegova suština – kroz pljusak stakla izleće iskežena pilika slepog miša. Brus Vejn zna da je s njim jednom za svagda gotovo – kao da to zna i priroda jer gromovi kao po komandi zapalacaju nebom… Počinje doba Betmena.
A doba Betmena traje evo već nekih osamdesetak godina, od kad ga je Bob Kejn prvi put uveo u svet stripa, dao mu plašt, znak šišmiša na grudima, motiv da se suprotstavi kriminacima… Načinio je Bob Kejn od Betmena valjda jedinog superheroja bez super moći, čoveka koji se samo onim što mu je pridoda dala i suprotstavlja nepravdi i kriminala, koji svake noći bdi da bi njegov Gotam mogao mirno da spava. No početkom devedesetih, sve je to počelo da biva nedovoljno – prodaja je padala iako su svi intervjuisani stripari i fanovi listom navodili Betmena kao jednog od svojih omiljenih strip junaka. Nešto tu nije bilo u redu, i Dik Đordano se prvi dosetio razlogu – ljudi su voleli junaka, ali nisu voleli ono što se s njim radilo. Vremena u kojima su živeli, turbulentne osamdesete, menjala su se, katkad i dramatično, ali sam Betmen kao da je bio zarobljen u ledu, večno mlad, večito naivan, nesvestan sadašnjice i samim tim većini čitalaca irelevantan. Promene su bile neophodne, i mada velike izdavačke kuće nisu nipošto ljubitelji dramatičnih zahvata, marketinške prilike načinile su i eventualni drastični potez prihvatljivim. Samo, kome se obratiti za izvođenje jedne ovako osetljive operacije?
Rešenje je brzo pronađeno, tim pre što je listu potencijalnih kandidata činilo samo jedno ime: Frenk Miler. Crtač iz Vermonta koji je na mala vrata ušao u Marvel i tamo dobio da radi na serijalu s etiketom luzerskog, kojeg je jednom kad je počeo da obavlja i scenaristički deo posla a solidnog tušera Klausa Džensona pustio da tušira njegove crteže u olovci doveo do samog vrha prodaje, imao je status vunderkinda u industriji. Nakon što je revitalizirao Čoveka bez straha radeći ozbiljnije, angažovanije priče, ispričane bez pardona i na mnogo moderniji način, i usput stvorio Dardevilovu ljubav-neprijatelja Elektru kojoj će se, kao i mnogi drugi crtači, kasnije vraćati hiljadama puta uprkos tome što ju je sam upokojio nekoliko puta, Miler je uradio futurističku sagu Ronin, zajedno sa svojim budućim stalnim koloristom i suprugom Lin Verli. Svojoj rastućoj fascinaciji japanskim stripom, filmom i umetnošću na taj način dao je ventil, DC-iju pribavio nove hrpe zelenih novčanica a sebi internacionalnu slavu i poštovanje čak i takvih velikana stripa poput jednog Huga Prata – i to sve pre svog tridesetog rođendana! Bio je zreo za stvaranje jedno pravog pravcatog kapitalnog stripskog dela, ali mu je za to trebala ikona, i Dik Đordano je to znao. Bacio je Mileru udicu na čijem kraju vrpoljivo oslabljeni Betmen i izvukao… Remek delo.
Gomile razgovora sa raznim profesionalcima, piscima, urednicima i scenaristima. Godine fascinacije likom koji ga je kao sedmogodišnkaka zgrabio u jednoj samoposluzi, da ga nikad ne ostavi. Sve ideje koje su ranije odbačene samo zato što nisu za projekat na kome je trenutno radio, već zato što su „ideje za Betmena“. Sve to ukomponovano sa pričom koja Milera proganja ceo život, od prvih koraka u stripu pa do današnjih dana, ultimativnoj, epskoj priči o heroju većem života u koštacu sa životom koji nije ono što treba da bude, o suprotstavljanju višestruko moćnijoj sili, o žrtvovanju kao krajnjem i nužnom ishodu moralo je dovesti do sjajnih rezulatata. I zaista, Miler je duboko zaronio u priču o ostarelom Betmenu koji više to nije, o lomovima njegove duše, njegovim korenima i krajnjim izdancima tih korena. Duboko je začeprkao po socijalno-političkoj klimi tadašnje Amerike, socijalnom fenomenu televizije i njenog uticaja, američkom društvu koje su urušava pod uticajem sopstvenih zakona i normi, rastućem nasilju i nemogućnosti da mu se adekvatno odgovori. Pozabavio se time šta ikona zaista znači, kako je to kad je neko „prevelik“ da bi mu se sudilo po konvencionalnim aršinima, pitanjem i problemom identiteta, o tome ko smo zaista, i šta nas čini takvima. Mnogo je toga Miler uneo u ovaj neverovatno kompleksan strip, i mnogo je vremena proveo na njegovom vizeuelnom kreiranju, zajedno sa svojim sradnicima. Svi, ama baš svi, koji su radili na ovom projektu dali su svoj maksimum, i to se jasno vidi. Klaus Dženson ovde je dostigao vrhunac, i njegova će karijera ići od tog dana samo naniže, a sam je Miler u ovom stripu pokazao da će predmet njegovih budućih eksperimenata u stripu postati smela igra crno belim kontrastima. Betmen nikada pre i nikada više neće biti ovako životan, ovako snažan, upečatljiv, čak ni kad mu se Miler pre nekoliko godina vratio u bledom nastavku svoje čuvene sage. Publika? O, publici je ostalo samo uživa, i s nestrplejnjem i razočarenjem traži sličan doživljaj kako u Milerovim tako i u stripovima njegovih kolega. I da se seća.