Iskopavamo stare tekstove
Nema mnogo žena u medijima koje su direktori, menadžeri, ili onih koje imaju poslednju reč i raspolažu novcem. Novac je u Srbiji valjda rezervisan za muškarce.
Aneta Radivojević je svoju novinarsku karijeru započela pre 20 godina kao saradnik u niškom dopisništvu Večernjih novosti i bilo je to vreme kada se nazirao kraj jednopartijskom sistemu u Jugoslaviji. Kaže da je na pola studija građevine shvatila da nije za tu struku, a novinarstvo joj je bilo vrlo izazovno kao posao pun svakodnevnog adrenalina. Za Novosti je pratila događaje na niškom Univerzitetu i studentske proteste, posle čega joj je Savez studenata Univerziteta ponudio mesto glavnog i odgovornog urednika studentskog lista Presing.
– Taj period u mojoj karijeri, bez obzira na sve što je posle toga usledilo, smatram najplodonosnijim i najkreativnijim. List Presing tada, zapravo, nije postojao i ja sam imala priliku da sama odaberem saradnike sa kojima ću napraviti nešto sasvim novo. Presing to i jeste bio. U vreme od 1991. do 1997, kada sam bila glavni urednik, a znamo šta se sve dešavalo u zemlji i koliko je bilo medija koji su se usudili da bilo šta napišu protiv politike Miloševića, ekipa Presinga je bila „jedini svetionik u medijskom mraku na jugu Srbije“. Ponosna sam na ljude koji su bili u ekipi Presinga u tom periodu – kaže Aneta, koja je posle toga prešla u prvu nišku privatnu televiziju, TV 5, gde jer prvo bila urednik informativnog programa, zatim pomoćnik glavnog i odgovornog urednika, a od novembra prošle godine je i glodur ove medijske kuće.
Otkud u medijima Srbije sve više žena koje nisu samo „plavuše“ za slikanje i gledanje?
– Znam da živimo na Balkanu i u našem mentalitetu je to još neka vrsta „ekscesa“ i „greške“, ali dobro je da žene na ovde nisu pristale da čekaju da im muškarci skinu kecelju i prepuste im da se okušaju i u ozbiljnim i odgovornim profesijama. Nikada ne pravim poređenja tipa „kako bi to na mom mestu radio muškarac“. A u novinarstvu se lako dobija odgovor na pitanje – ili jesi ili nisi lav ili lavica. Međutim, nema mnogo žena u medijima koje su direktori, menadžeri, one koje imaju poslednju reč i raspolažu novcem. Novac je u Srbiji valjda rezervisan za muškarce.
Smatrate li da žene imaju više osećaja za toleranciju, praštanje, kompromise i demokratski dijalog u politici i da je šteta što ih nema još više na ključnim, ne samo političkim, funkcijama?
– Sigurno je da su žene tolerantnije od muškaraca i znaju da naprave kompromis, ali im generalno nedostaje više hrabrosti za neke važne poteze. Srbija je mesto gde možeš biti uspešan samo ako poseduješ dozu avanturizma, jer je sve u ovoj zemlji samo po sebi rizik. A žene po svojoj prirodi nemaju taj avanturistički duh, koji ja inače volim. Zaista je šteta što nema više žena na mestima koje odlučuju o našim životima i našem standardu. Makar bi atmosfera u Skupštini bila kulturnija i prefinjenija.
Kao čelnik medijske kuće koja već ima dosta iskustva sa „beogradizacijom“ Srbije, kako biste vi uredili srpsko medijsko nebo?
– Ah ta „beogradizacija“! Ima je svuda i na svakom koraku, ne samo kada su mediji u pitanju. Znate šta je zanimljivo. Sem RTS-a, koji ima dopisničku mrežu u većim gradovima Srbije, i delom B92, ostale televizije sa takozvanim „nacionalnim značajem“ nemaju svoje novinare van Beograda. Uostalom, i ne trebaju im kad se iz Niša vesti objavljuju samo u slučaju neke tragedije ili elementarne nepogode. Ali to nije politika urednika iz beogradskih fotelja, to je politika ove države i vlasti koja godinama unazad „neguje podelu zemlje na Beograd i ostatak Srbije“.
Kakvo je vaše iskustvo sa političarima koji preko „crvenih telefona“ vole da se bave uređivačkom politikom medija ili da priprete ako ih mediji ne slikaju onako kako se oni vide u ogledalu?
– Nezadovoljni političari su deo folklora ove zemlje. Vole da uređuju program, stalno imaju utisak da je ono što su oni izjavili epohalno za Srbiju i da to treba preneti u celini. Godinama to slušam. Vlasti se menjaju, političari dolaze i odlaze, a telefonski pozivi nekako ostaju. Volela bih da se zamenim sa njima na jedan dan, da oni uređuju program televizije koja ima najbolji informativni program na jugu Srbije, da probaju da budu objektivni, da izveste baš onako kako se neki događaj zbio, da izaberu kog će političara citirati i zašto. A ja bih iz njihovog kabineta zvala da izrazim svoje nezadovoljstvo.
NEMOJ DA SE LAŽEMO
– Neću da lažem ljude da nezavisno novinarstvo postoji. Ako ovako nastavi, srpsko novinarstvo biće nezavisno samo od naroda, koji nekim čudom (bar tako kaže nedavna anketa), dobrim delom i dalje veruje da su pojedini mediji nezavisni. A svakog dana postaju sve zavisniji od ličnih sponzora, bilo da su to velike firme koje plaćaju reklame, bilo da su tajni sponzori ili bogati vlasnici. Apsurdno je da većina medija zaista mora da podilazi tim raznim sponzorima da bi preživela. Tako se krug te priče o zavisnosti i nezavisnosti zatvara.
ČEKAJUĆI DOZVOLU
– „Petica“ je teško stekla svoju poziciju i visok rejting, pa je teško može izgubiti. Kao najgledanija, i zašto to ne reći, najozbiljnija i najbolja televizija u Srbiji van Beograda nije dobila regionalnu dozvolu za Niš. Malo je reći da sam ogorčena zbog toga, jer je očigledno „da je to moguće samo u Srbiji“! Sada čekamo konkurs za dodatno regionalno pokrivanje. Ukoliko i tu dozvolu ne dobijemo, preduzećemo korake o kojima sada ne želim da pričam – kaže Aneta.
