Aleksandar Blagojević | DAN MRMOTA

Svojevremeno, pričao mi je jedan poznanik kako je tokom studija, davnih sedamdesetih, igrao za neki nižerazredni seoski klub, za leba i parizer, čisto da pojača tanak studentski budžet. Posle nekog lokalnog derbija, kantrisajd klasiko, vidno nezadovoljni seljani – kasnije je kružila priča da su to bili pripadnici ekstremne navijačke grupe „Agrar Force“ – zbrznuli su ceo tim i stručni štab, i one koje su uspeli da navataju, pobacali su u jamu za gašenje kreča. Čisto da se vidi šta misle o njihovom zalaganju i učinku na terenu.

Da li bi sličan postupak, primenjen na fudbalsku reprezenteciju Srbije – hipotetički, naravno – imao efekta, ne bih znao da kažem. Svetsko prvenstvo je bilo i prošlo, gledali ste, jasno vam je. Kako smo se proveli na onom prethodnom, pod firmom SCG, i toga se sećate. Trideset drugi od 32 tima, tri poraza, gol razlika 2:10. To, opet, nije sprečilo tadašnjeg selektora, nesrećnog Petkovića, da izjavi: „Vreme će suditi o našem rezultatu u Nemačkoj“. Mislim, šta reći? Neverovatan bezobrazluk ili totalna pogubljenost, mada će pre biti ovo drugo. Onda su Crnogorci otišli, mi smo dobili nove gaće i dresove, prvi gol za Srbiju dao je Lazović u prijateljskoj protiv Čeha, selektor je bio Klemente, pukli smo za Evropsko, pa je došao Đukić i totalno smo se raspali na Olimpijadi, i tada su, pred kvalifikacije za Svetsko, doveli Antića.

Svaka čast, čovek je digao tim iz bedare i uspeo da se kvalifikuje za odlazak kod Mendele, što nije mala stvar, štaviše. Plasmanu na SP u zube se ne gleda, ali činjenica je da, iako prvi u grupi, nismo bili nešto posebno ubedljivi što se igre tiče. Zablistali smo u gostima protiv Austrije i Rumunije, u Parizu su nas glat dobili Francuzi, dok smo u beogradskom revanšu jedva izvukli 1:1, sa igračem više iz diskutabilnog penala. Bez obzira, pišu se bodovi a ne umjetnički dojam, i kada smo raznizali Rumune na Marakani, to je bilo to, direktan plasman, Južna Afrika, crni crnci i bele ajkule. Sad, cinik može da primeti da su do tada Rumuni već praktično ispali, pa su u Beogradu bili motivisani da dobiju utakmicu koliko i da ožive Čaušeskua i vrate komunizam, ali to je njihov problem.

Svih tih meseci do odlaska na SP, selektor Antić bio je ubedljivo najpopularniji od svih Srba, živih i pokojnih. Mislim da nije bilo TV emisije, izbora za mis ili sajma lova i ribolova gde njega nije bilo. Mesecima me je fiksirao sa ogromnog banera na Domu vojske – ozbiljna faca, kvalitetno odelo, fensi čuka – ko Majkl Korleone, jebote! Pošteno, čovek voli, prija mu egu, a i nije bilo nezasluženo. Pa Antić je, još kao igrač, osamdesetih spasio Luton Taun od ispadanja iz tadašnje Prve divizije, pogotkom protiv Mančester Sitija, u zadnjim minutima zadnjeg kola, i u Lutonu su zbog toga hteli da mu dignu spomenik (taj događaj pomenut je u „Stadionskoj groznici“). Jedini je bio trener i Reala i Barse i madridskog Atletika, sa kojim je čak osvojio duplu krunu, a to će teško neko da ponovi u dogledno vreme. Doduše, kasnije je ispao iz Primere sa Ovijedom, pa je ispao i sa Seltom, i onda nije imao nikakav angažman sve do preuzimanja srpskog tima, čime se vratio u fudbal na velika vrata. I kome bi onda smetalo što Antić ima visoko mišljenje o sebi, govori o svojoj ličnosti u trećem licu („…i onda su pozvali Radomira“) ili traži da unapred potpiše novi, debeli ugovor? Mada, tih dana sam stvarno očekivao na sledećoj konferenciji za štampu, gde je selektor trebalo da objavi sastav tima za Afriku, da se pres-sala zamrači, a duboki glas preko razglasa prozbori: „A onda, petoga dana, uze Radomir pa stavi Laneta na levu, a Krasića na desnu stranu. I vide Radomir da je to dobro.“

U euforiji epskih razmera koja se digla pre početka Mondijala, mnogo toga zanimljivog moglo je da se vidi i čuje. Meni je, lično, najsuper bio onaj reklamni spot gde Žigić i kompanija krvnički falširaju stari Kojin hit „Crveno“ (Za crveno se borimo/Crveno – Hej! – Mi te volimo). Pa, momci, niste se baš ubili – Hej! – od te borbe neprestane – Hej! Ehehej! Mada, više nije ni bitno.

Pripremne utakmice – Poljska, Novi Zeland, Kamerun – pokazivale su da nešto ne štima, ali ajde, da ne paničimo tek tako. Žreb u grupi bio je prilično blagonaklon, mada su svi iz ekipe zapištali kako nas je zla sudba unesrećila. Dobro, Švabe, respect, ali Australija i Gana? Uz dužno poštovanje, nisu baš fudbalske velesile. To je SP, koga smo lakšeg očekivali? Tasmaniju?

Ostatak znate. Protiv Gane smo brljali, strašno, i zasluženo pukli. Protiv Dojče – jugenda (sve omladinci plus Kloze) uspeli smo, na opšte oduševljenje, da pobedimo, prvi put od pedeset i neke. Jeste da su nas Švabe sa desetoricom skoro celu utakmicu tako terorisali i sabili u mišju rupu, da sam se tres’o svih devedeset minuta, ali Lane ga je ipak umuvao, Stojković je odbranio penal, i tako mi osvetismo Kadinjaču i Sutjesku. Opet smo držali sve u svojim rukama, a ostala nam je još Australija koja je, za razliku od podmlađene nemačke ekipe, dovela tim sa prošlog SP – znači veterani, da ne kažem drtine. Tada je Radomir, milošću Božjom i voljom narodnom selektor serbski, najavio da nema kalkulacija, idemo na pobedu od prvog minuta. Njima utakmica nije značila ništa, nama je značila sve. Takoreći, nije moglo da dođe do zajeba.

Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi

I onda je Kjuel, visok metar i tračak nade, nadskočio Vidića, pa ga je Stojković, po običaju, fasovao sa dvajes metara, i pukli smo. Pukli smo u situaciji kada nam se sve lepo poklopilo, sad pa ko zna kad, sa jakim timom, dobrim pojedincima, bez povređenih i kažnjenih, bez imperativa pobede – igralo nam je čak i nerešeno – protiv ekipe čičišta koji su već ispali sa SP. I pukli smo. Udavili se u kapi vode, po ko zna koji put. To nije bilo već viđeno, deja vu, to je bio horor, koji se ponavlja stalno, iznova i iznova. Dan Mrmota.

Najteže od svega mi je palo to što sam posle morao da slušam iste šuplje priče – da smo solidno igrali ali nismo imali sportske sreće, da nas je oštetio sudija, da nas je kaznio fudbal, da je moglo i bolje ali i ovako nije loše, itd, itd. I – sve je u redu, niko nije kriv. Ako mene pitate, to je najveće srpsko prokletstvo i najgora srpska karakteristika generalno – ovde nikad niko nije bio kriv. Nemam više šta da kažem na tu temu. Ende.

A što se legendarnih izjava tiče, one mogu da se skupe i ubace u jedan tipski intervju, koji ste slušali puno puta do sada, a slušaćete ga, kako stvari stoje, i puno puta ubuduće.

Predstavnik medija: Opšte je mišljenje da ste izneverili očekivanja i razočarali celu naciju?
Selektor/igrač/bilo ko: Pa dobro, ne smemo zaboraviti da je lopta okrugla. I plasman na SP je veliki uspeh sam po sebi, a pored nas su ispali i mnogi favoriti, npr. Francuzi.

Predstavnik medija: Da, ali njihov selektor je podneo ostavku, a oni su odmah pozvani na raport kod Predsednika lično, nakon čega su se javno izvinili celoj naciji.
Selektor/igrač/bilo ko: Pa dobro, ali nas je sudija drastično oštetio kada nam je svirao nepostojeći faul na sredini terena u 43. minutu, i kada nije dosudio očigledan aut u našu korist u 77. minutu, što su videli svi gledaoci na stadionu i pored svojih malih ekrana. Pored toga, mi smo previše respektovali protivnika, što se odrazilo na našu prepoznatljivu igru.

Predstavnik medija: Ali zašto ste ih toliko respektovali? Pa naši igrači igraju u Junajtedu, Čelziju, Interu – gde se sreću sa mnogo ozbiljnijim fudbalskim veličinama od reprezentativaca Australije i Gane.
Selektor/igrač/bilo ko: Pa dobro, najvažnije je da smo očuvali jedinstvo unutar tima i pozitivnu atmosferu na treninzima, tako da sam siguran da ova ekipa ima budućnost.

Predstavnik medija: I strani i domaći stručnjaci, kao i javnost, slažu se u oceni da je naš tim igrao bledo, bezidejno, nepovezano, neefikasno?
Selektor/igrač/bilo ko: Pa dobro, mi se već okrećemo kvalifikacijama za predstojeće EP, i ako tu pružimo 110 posto svojih mogućnosti, verujem da možemo da ostvarimo dobar rezultat.

Predstavnik medija: Čak su i meštani vaše rodne Gornje Pustovrzine poručili da će Vas, ako se tamo pojavite, uvaljati u katran i perje, kao nagradu za Vaš učinak na terenu.
Selektor/igrač/bilo ko: Pa dobro, danas nema lakih protivnika, ali mogu da obećam u ime svih nas, da ćemo da ostavimo srce na terenu i, ako budemo odigrali kako možemo, kao ono pre tri godine na vrućem terenu Lihtenštajna kada, doduše, nismo postigli pogodak, ali smo zato sačuvali sopstvenu mrežu, siguran sam da nećemo razočarati svoje verne navijače, koji su uvek naš 12. igrač.

E, tako je bilo u Africi. Posle toga, Radomir nije bio mišljenja da ima ikakvih razloga da odstupi i odrekne se ogromne plate, pa je bilo bljutavo prozivanje na liniji selektor – FSS, pa je početak novih kvalifikacija Radomir gledao sa tribina, suspendovan zbog dobrog poznavanja španskog jezika koje je demonstrirao onom urugvajskom sudiji, pa smo nekako dobili Farane, pa na mišiće nerešeno sa Slovencima, pa su nas „uvek neugodni Estonci“ nasred BGD-a pregazili ko plitak potok, pa je bila ona neviđena svinjarija i blam u Đenovi, pa su najurili Radomira koji je odmah presavio tabak, pa su doveli mučenog Pižona, maltene za leba i parizer, kao onog mog poznanika sa početka priče. U aktuelnim kvalifikacijama za EP teoretski još nismo vrisnuli, ali realno jesmo, pa kad sve to prođe bez nas, eto novih kvalifikacija, novo „srce na teren“, „110 posto svojih mogućnosti“, a tradicionalni završetak je „Pa dobro, danas svi igraju fudbal“.

I šta naposletku ostaje? Ono, kao u reklami za kreditne kartice kojom su nas letos smarali: gajba piva domaće proizvodnje – 10 evra; dres fudbalske reprezentacije Srbije – 35 evra; LCD TV („pola zida“) – 500 evra; osećaj napušenosti posle svega – neprocenjivo, rođače, neprocenjivo…!
Aleksandar Blagojević

Preuzeto iz Pressinga